 |
| Novi zivot u Kanadi |
Wednesday, November 24, 2010
Slike
Bebac i ja smo dosta vremena provodili u Science centru u igraonicama, u ovom albumu su slike sto iz stana sto odatle...
Sunday, November 21, 2010
Status quo
Kada se svemocno oko googla spusti na ovaj grad vidi se da Toronto ima nekoliko zila kucavica. Preko nedelje njima struje reke bele i crvene krvi sacinjene od svetlosti hiljada automobila koji nesmetano ali sporo struje arterijama zvanim 401,404,103,407,Queen Elizabeth Way ili Gardiner i moj veciti put do centra Don Valley Parkway.
Postoji nekoliko kategorija puteva, o tome cete uciti kad budete polagali za vozacku ali ono sto mi je cudno je da ovi poslednji i verovatno najpoznatiji (posle brzih ili express way kako ih ovde zovu sa oznakama koje pocinju na 400) kao sto je Gardiner i Parkway imaju za razliku od drugih na koje upucuju velike plave table za oznaku mali zeleni krug koji je vrlo lako prevideti na semaforu.Po neobicnoj navici ovdasnjih projektanata Gardiner se do centra zove jednim imenom a negde posle se pretvara u Queen Elizabeth Way...slicna stvar je sa velikim ulicama koje imaju smerove po stranama sveta posle neke tacke,npr Eglinton East i Eglinton West, na sta nam je prilicno tesko da se naviknemo, s obzirom da ako trazite 3000ti broj u nekoj ulici dugoj 50tak km a on moze biti na dve razlicite strane ceka vas dug put ako promasite adresu.Ponekad se ulice do raskrsnice sa prvom vecom zovu jednim imenom a od raskrsnice je to druga ulica tj ima drugo ime.Snalazenje po ovom gradu zahteva vecitu paznju i proucavanje mapa ,posebno za one koji kao mi nisu kupili GPS,ali posle nekog vremena jednostavna logicki i matematicki pravilna shema krvotoka grada ti se ucrta u mozak i znas kako da preko velikih ulica stignes tamo gde si naumio.
Danas smo, vracajuci se iz Etobika sa slave prijatelja lebdeli iznad centra Gardinerom posmatrajuci ogromne talase koje je ledeni vetar dizao na jezeru iza oblakodera.Meni taj centar grada sa neverovatno visokim kulama i spavaonicama iznad poslovne oblasti i shoping zone izgleda kao futuristicka slika iz japanskih crtaca, samo cekam kada ce neka leteca kola ili skuter prozujati izmedju 30to spratnica i parkirati se na platformi za sletanje...Ispod njih na Yonge ulici hiljadu mladih ljudi sa bebama u kolicima i decom svih uzrasta uziva u tradicionalnoj paradi Deda Mraza bez obzira na hladnocu i vetar.Klinci kao zvezdice upakovani u skafandere sede na asfaltu ili skacu masuci Deda Mrazu i irvasima, sa druge strane Gardinera iza zgrada se nazire ostrvo i delovi luke sa galebovima koji se mahnito bore sa belim jezerskim vetrom.
Slike na googlu
Taj vetar je nesto nasta bismo trebali malo da obracamo paznju, s obzirom da ni kosava ni severac nisu bezazleni kada se upute da duvaju ceo mesec, a na njih smo oguglali, medjutim ono sto me cudi je ta njegova podmuklost, ako pada kisa ili veje sneg kao jutros budite sigurni da ce vam nekim cudom i unutrasnja strana nogu biti mokra a imacete osecaj da na jakni imate hiljadu rupa.Podseca me dosta na severac, samo sto ovaj duva neprestano nekoliko dana u toku svake nedelje i jako je vlazan i hladan.
Taj nas prijatelj (zapravo moj), kod kog smo bili na slavi, je jedini covek kog sam znala odavde pre nego sto smo dobili papire za dolazak.Negde u to vreme kada smo razmisljali o odlasku ja sam bila clan nekoliko fotografskih sajtova sa galerijama na kojima sam redovno visila, tako smo se upoznali komentarisuci jedno drugom fotografije. Naravno da je moje prvo pitanje bilo kako je ziveti u Kanadi...i poceli smo da se dopisujemo a kasnije smo se i upoznali kada su on i njegova zena dosli na odmor u svoj stari Becej. Rekao nam je da ne brinemo, on je sezdeset i neke spakovao kofere i sa zenom i troje dece dosao u Toronto bez reci engleskog jezika u glavi, :Vidis, jos sam tu, smeje se i nista mi ne fali.Za sve ove godine radio je gomilu poslova, selio se 20tak puta, podigao svoj biznis i decu, pa zatim prodao stampariju i penzionisao se putujuci po svetu i baveci se onim sto voli a to je fotografija i druzenje.Njegovi sinovi takodje imaju svoje privatne firme i bave se onim sto vole u slobodno vreme, usput podizuci predivnu decicu...Njegovi prijatelji koji su duze ovde slazu se da je Toronto bio mnogo lepsi ranije kada su oni dosli, pre ovog opsteg multikulturaliznma za koji vise niko nije siguran da li je dobar ili ne, ali u svakom slucaju prihvacen je sa velikom dozom tolerancije i moranja. Smejali smo se na racun toga sto smo slavu slavili u kineskom restoranu, koji je uzgred fantastican, a pre dosta godina je taj isti otac grdio svoju decu sto izvode devojke da jedu "zmije i ko zna sta" kod kineza kad im mati tako lepo kuva...nijedna snajka mu nije srpkinja ili odande, jedna je Libanka a druga Ukrajinka/madjarica.Izgleda da taj multikulturalizam i nije sasvim los :), u svakom slucaju hrana je bila san snova, ogroman svedski sto sa stotinu jela i biras sta i koliko zelis, a cena po osobi je fiksna, zavisno od dana od 11 do 15 dolara...moram da pronadjem neki blizu nas kad budemo resili da odahnemo malo i uzivamo, inace zove se Imperial Buffet.
Uglavnom lepo smo se proveli i bilo nam je drago da upoznamo jos neke porodice odavde.
................................................................................................
Usput citam Albaharijevu knjigu i tu i tamo naidjem na njegove stavove sa kojima se bas ne slazem. Ono sto po mom misljenju razlikuje danasnje emigrante je njihov pocetni kapital i standard koji su napustili tamo,npr neko ko nije imao ni kola ni stan a dosao je ovde trbuhom za kruhom ce za godinu dana osetiti neku promenu na bolje, neko ko je kao ja ostavio sav svoj namestaj i stvari tamo i lepo sredjen stancic na spratu (doduse u porodicnoj kuci, sto mu je i bila jedina mana) sa ogromnom terasom i malom bastom u dvoristu ce svakako osetiti bol pocinjanja od nule i nemanja svega sto si nekad imao po onoj jevrejskoj poslovici, kao i drugi bol kada shvatis da nikada vise neces ni moci to da imas osim ako se ne odselis jos dalje od ovog grada, *zajedljivi komentar autora:nece mi nedostahati 100%.
Druga stvar koja razllikuje dosljake su deca, porodice sa malom decom u startu imaju manje mogucnosti da se organizuju i nadju bolje poslove jer neko mora da taksira decu okolo i da ih sprema, hrani, docekuje i ispraca ako idu u vrtic ili skolu ili da bude sa njima ako ne idu.Nasi poznanici, mlad par bez dece, su radeci oboje i stedeci maksimalno za godinu dana kupili dvosoban stan na kredit.Sad reci cete pa to je na kredit...ali sa dve dobre plate u kuci moze mnogo toga da se postigne, dok od jedne moze samo da se prezivi.
Treca stvar koja ih razlikuje, bar one sa bivsih prostora Juge je vreme dolaska, oni koji su dolazili 60tih kao i mi sada dolazili su svojom voljom i zeljom, oni koje su donele bujice 90tih nisu zeleli da postanu emigranti vec im je to sudbina dodelila.
Primetili ste da nisam navela jezik i diplome kao razlike, iz prostog razloga sto se ovde podjednako dobro placaju i fizicki i zanatski poslovi a jezik se da nauciti i usavrsiti...
David insistira da je jezik ono sto je najbitnije u ocuvanju identiteta coveka, pa dobro piscima je bitan jezik zar ne? ali ja ne vidim neku razliku u tome koji jezik govorim, a govorim ih nekoliko, cak ponekad i sanjam na drugom jeziku...
Ono sa cim se slazem je da se nikada u zivotu necete vise menjati i morati prilagodjavati sebe necemu sto vam se mozda i nece dopadati, nego ako se upustite u ovu pricu i odlucite da zakoracite u drugi zivot, na drugom mestu.
Iako je promena nesto za cim mislimo da ceznemo, u srzi svakog ljudskog bica je teznja da zadrzi status quo, da ne menja stvari oko sebe i sebe jer je sigurno i dokazano da promene nisu uvek dobre. Menjati sebe je najtezi posao na svetu, a radicete ga svakoga dana.
The Wind... by =alicexz on deviantART
Postoji nekoliko kategorija puteva, o tome cete uciti kad budete polagali za vozacku ali ono sto mi je cudno je da ovi poslednji i verovatno najpoznatiji (posle brzih ili express way kako ih ovde zovu sa oznakama koje pocinju na 400) kao sto je Gardiner i Parkway imaju za razliku od drugih na koje upucuju velike plave table za oznaku mali zeleni krug koji je vrlo lako prevideti na semaforu.Po neobicnoj navici ovdasnjih projektanata Gardiner se do centra zove jednim imenom a negde posle se pretvara u Queen Elizabeth Way...slicna stvar je sa velikim ulicama koje imaju smerove po stranama sveta posle neke tacke,npr Eglinton East i Eglinton West, na sta nam je prilicno tesko da se naviknemo, s obzirom da ako trazite 3000ti broj u nekoj ulici dugoj 50tak km a on moze biti na dve razlicite strane ceka vas dug put ako promasite adresu.Ponekad se ulice do raskrsnice sa prvom vecom zovu jednim imenom a od raskrsnice je to druga ulica tj ima drugo ime.Snalazenje po ovom gradu zahteva vecitu paznju i proucavanje mapa ,posebno za one koji kao mi nisu kupili GPS,ali posle nekog vremena jednostavna logicki i matematicki pravilna shema krvotoka grada ti se ucrta u mozak i znas kako da preko velikih ulica stignes tamo gde si naumio.
Danas smo, vracajuci se iz Etobika sa slave prijatelja lebdeli iznad centra Gardinerom posmatrajuci ogromne talase koje je ledeni vetar dizao na jezeru iza oblakodera.Meni taj centar grada sa neverovatno visokim kulama i spavaonicama iznad poslovne oblasti i shoping zone izgleda kao futuristicka slika iz japanskih crtaca, samo cekam kada ce neka leteca kola ili skuter prozujati izmedju 30to spratnica i parkirati se na platformi za sletanje...Ispod njih na Yonge ulici hiljadu mladih ljudi sa bebama u kolicima i decom svih uzrasta uziva u tradicionalnoj paradi Deda Mraza bez obzira na hladnocu i vetar.Klinci kao zvezdice upakovani u skafandere sede na asfaltu ili skacu masuci Deda Mrazu i irvasima, sa druge strane Gardinera iza zgrada se nazire ostrvo i delovi luke sa galebovima koji se mahnito bore sa belim jezerskim vetrom.
Slike na googlu
Taj vetar je nesto nasta bismo trebali malo da obracamo paznju, s obzirom da ni kosava ni severac nisu bezazleni kada se upute da duvaju ceo mesec, a na njih smo oguglali, medjutim ono sto me cudi je ta njegova podmuklost, ako pada kisa ili veje sneg kao jutros budite sigurni da ce vam nekim cudom i unutrasnja strana nogu biti mokra a imacete osecaj da na jakni imate hiljadu rupa.Podseca me dosta na severac, samo sto ovaj duva neprestano nekoliko dana u toku svake nedelje i jako je vlazan i hladan.
Taj nas prijatelj (zapravo moj), kod kog smo bili na slavi, je jedini covek kog sam znala odavde pre nego sto smo dobili papire za dolazak.Negde u to vreme kada smo razmisljali o odlasku ja sam bila clan nekoliko fotografskih sajtova sa galerijama na kojima sam redovno visila, tako smo se upoznali komentarisuci jedno drugom fotografije. Naravno da je moje prvo pitanje bilo kako je ziveti u Kanadi...i poceli smo da se dopisujemo a kasnije smo se i upoznali kada su on i njegova zena dosli na odmor u svoj stari Becej. Rekao nam je da ne brinemo, on je sezdeset i neke spakovao kofere i sa zenom i troje dece dosao u Toronto bez reci engleskog jezika u glavi, :Vidis, jos sam tu, smeje se i nista mi ne fali.Za sve ove godine radio je gomilu poslova, selio se 20tak puta, podigao svoj biznis i decu, pa zatim prodao stampariju i penzionisao se putujuci po svetu i baveci se onim sto voli a to je fotografija i druzenje.Njegovi sinovi takodje imaju svoje privatne firme i bave se onim sto vole u slobodno vreme, usput podizuci predivnu decicu...Njegovi prijatelji koji su duze ovde slazu se da je Toronto bio mnogo lepsi ranije kada su oni dosli, pre ovog opsteg multikulturaliznma za koji vise niko nije siguran da li je dobar ili ne, ali u svakom slucaju prihvacen je sa velikom dozom tolerancije i moranja. Smejali smo se na racun toga sto smo slavu slavili u kineskom restoranu, koji je uzgred fantastican, a pre dosta godina je taj isti otac grdio svoju decu sto izvode devojke da jedu "zmije i ko zna sta" kod kineza kad im mati tako lepo kuva...nijedna snajka mu nije srpkinja ili odande, jedna je Libanka a druga Ukrajinka/madjarica.Izgleda da taj multikulturalizam i nije sasvim los :), u svakom slucaju hrana je bila san snova, ogroman svedski sto sa stotinu jela i biras sta i koliko zelis, a cena po osobi je fiksna, zavisno od dana od 11 do 15 dolara...moram da pronadjem neki blizu nas kad budemo resili da odahnemo malo i uzivamo, inace zove se Imperial Buffet.
Uglavnom lepo smo se proveli i bilo nam je drago da upoznamo jos neke porodice odavde.
................................................................................................
Usput citam Albaharijevu knjigu i tu i tamo naidjem na njegove stavove sa kojima se bas ne slazem. Ono sto po mom misljenju razlikuje danasnje emigrante je njihov pocetni kapital i standard koji su napustili tamo,npr neko ko nije imao ni kola ni stan a dosao je ovde trbuhom za kruhom ce za godinu dana osetiti neku promenu na bolje, neko ko je kao ja ostavio sav svoj namestaj i stvari tamo i lepo sredjen stancic na spratu (doduse u porodicnoj kuci, sto mu je i bila jedina mana) sa ogromnom terasom i malom bastom u dvoristu ce svakako osetiti bol pocinjanja od nule i nemanja svega sto si nekad imao po onoj jevrejskoj poslovici, kao i drugi bol kada shvatis da nikada vise neces ni moci to da imas osim ako se ne odselis jos dalje od ovog grada, *zajedljivi komentar autora:nece mi nedostahati 100%.
Druga stvar koja razllikuje dosljake su deca, porodice sa malom decom u startu imaju manje mogucnosti da se organizuju i nadju bolje poslove jer neko mora da taksira decu okolo i da ih sprema, hrani, docekuje i ispraca ako idu u vrtic ili skolu ili da bude sa njima ako ne idu.Nasi poznanici, mlad par bez dece, su radeci oboje i stedeci maksimalno za godinu dana kupili dvosoban stan na kredit.Sad reci cete pa to je na kredit...ali sa dve dobre plate u kuci moze mnogo toga da se postigne, dok od jedne moze samo da se prezivi.
Treca stvar koja ih razlikuje, bar one sa bivsih prostora Juge je vreme dolaska, oni koji su dolazili 60tih kao i mi sada dolazili su svojom voljom i zeljom, oni koje su donele bujice 90tih nisu zeleli da postanu emigranti vec im je to sudbina dodelila.
Primetili ste da nisam navela jezik i diplome kao razlike, iz prostog razloga sto se ovde podjednako dobro placaju i fizicki i zanatski poslovi a jezik se da nauciti i usavrsiti...
David insistira da je jezik ono sto je najbitnije u ocuvanju identiteta coveka, pa dobro piscima je bitan jezik zar ne? ali ja ne vidim neku razliku u tome koji jezik govorim, a govorim ih nekoliko, cak ponekad i sanjam na drugom jeziku...
Ono sa cim se slazem je da se nikada u zivotu necete vise menjati i morati prilagodjavati sebe necemu sto vam se mozda i nece dopadati, nego ako se upustite u ovu pricu i odlucite da zakoracite u drugi zivot, na drugom mestu.
Iako je promena nesto za cim mislimo da ceznemo, u srzi svakog ljudskog bica je teznja da zadrzi status quo, da ne menja stvari oko sebe i sebe jer je sigurno i dokazano da promene nisu uvek dobre. Menjati sebe je najtezi posao na svetu, a radicete ga svakoga dana.
The Wind... by =alicexz on deviantART
Friday, November 19, 2010
Tik tak ...
Nikad nisam volela ruske pisce, znate li zasto? Ubijala me ona njihova vecita sentimentalnost oko sitnica, vecito prenemaganje oko naizgled nebitnih stvari, vecito raspinjanje junaka na krst od strane njihove savesti i teznja da se naizgled bude dobar i protiv svojih instikata samoodrzanja i prezir prema onima koji to nisu...To je neko slovensko ili balkansko prokletstvo sta li...teznja da se od svega pravi ceremonija i da se svemu pridaje vaznost, gomila obicaja i kojekakvih gluposti za koje su i zaboravili cemu sluze.Svadbe su zivi primer tome, moja je posle silnih svadja sa roditeljima prosla po nasoj volji bez obicaja, bez crkve i bez vencanice, vise kao druzenje uz muziku i jedna masovna zurka sa dobrom klopom. Mi smo zapravo hteli da nam daju pare da odemo na odmor a ne da ih ulupaju u alkohol i prasice i totalno neudobnu haljinu za jedno vece ali nista od toga, sramota,vice moj otac, svi su pravili svadbe cerkama, sramota da me bude, pa nisam ja golja, sta ce reci silna rodbina ???Sramota...ostasmo mi bez putovanja, zavrsili u Bugarskoj sa sestrom i koleginicom za 140 evra i samo doruckom ,desetak dana ,autobus bez klime 12 sati, sobe smrde, more prljavo i puno meduza ali nisam gledala u zube prvom letovanju 10tak godina posle 90tih.Rodbina se najela i proveselila a kad se i napila morala sam 9 puta za redom da slusam Lepu Maru dok nisam rekla muzici ili ide Mara ili ja odo sa svoje svadbe.
Zasto mi je ovo palo na pamet bas sada kada su praznici, videla sam u novinama cene kompletno okicenih plasticnih jelki, za 200 dolara dobijete gotovu jelku samo da je stavite u sobu, za 20tak dolara dobijete gomilu pripremljenih upakovanih sitnica samo da ih podelite rodbini ili kome god...zasto da uzmete pravu jelku i kitite je sa svojom porodicom kada je ovako brze i lakse, ili zasto da svakom ponaosob birate poklon i pakujete ga...A ja sam neizleciva po tom pitanju, godinama pamtim sta ljudi vole i trazim im pravi poklon, moja sestra od ujaka voli haskije i konje, kupila sam joj solju sa slikom haskija i plisanu igracki iz te kolekcije i upakovala u papir sa slikama konja, eto takva sam ja, moja mama voli orhideje i magnolije, znam sta voli svaka osoba sa kojom sam pricala duze od 2 sata i pamtim to.I onda me ubije u pojam takvo bogohuljnje, kupiti gotovu okicenu jelku i gotove upakovane gluposti pa kakav je to praznik?Strasno.Mi smo danima pravili ukrase sa mamom i spremali se da ih zajedno stavljamo na jelku kad je tata donese, i soba nam je do februara mirisala na borovinu...a pokloni su uvek bili izraz necije zelje i nadanja tokom cele godine a ne carape i ruzni dzemperi.Moja mama je uvek preterivala u ceremonijama vezanim za hranu, nedeljni rucak od 6 kuvanih jela da bi svakom u porodici bila ispunjena zelja, jer kad sve izgubi vrednost hrana i porodica ostaju, tako su moji mislili.
Komsinica me stalno pita kad dodjem kod nje zasto donosim neku hranu ili slatkise malom, i ja se onda zamislim i shvatim, i kazem joj sramota me je ici praznih ruku kod dece i prijatelja a hrana je jedino sto nikada ne gubi vrednost u ljudskim ocima kada si u takvoj zemlji i vremenu kao sto sam ja bila.Nije me razumela al dobro.
Iz nase kuce niko nikada nije izasao gladan ili zedan, u najgore vreme je ceo komsiluk od 10toro dece sedeo uz petrolejku pored kaljeve peci i igrao gangstera sa nama dok je mama pekla kiflice u peci, jer nije bilo ni struje ni vode ni plina...sreca nasa pa smo imali tu pec, futuristicku viziju mog oca oko koje su se 80i neke mama i on prilicno raspravljali, ona nije htela takvu nakaradu da joj unisti parket u kuci i zauzme pola dnevne sobe (jer je pec bila 2 metra visoka i 2 siroka skoro preko celog zida) a on je hteo da ima plan B za svaki slucaj(moj otac uvek u zivotu ima plan A,B i C uglavnom nas je to i izvlacilo svih ovih godina :)).I uvek se tu vrtela neka hrana i neka peciva i kuvanje od kad znam za sebe.
Ovde ljudi bas nesto ne kuvaju, vidjam zene u prodavnici koje idu na casove kuvanja iz razonode, ali nije im potrebno da se muce, sve moze da se kupi za male pare s njihove tacke gledista, za 15tak dolara pile krompir i salata za celu porodicu, provuces karticu i gotov rucak.Meni se cude kada kazem da kuvam 2 put dnevno, doduse ja imam vremena za to.
Neko je pitao kakvi su praznici, po mom misljenju komercijalni kao i svuda, gomila okicenih prodavnica, igracke i tehnika za tinejdzere na snizenju, lepe i primamljive reklame koje vam nateraju suze na oci kada se mama pojavi i pruzi uplakanom detetu novi nintendo xbox i on odjednom voli i nju i ceo svet...previse kica i loseg marketinga za moj ukus.
Pre neki dan Aca i ja sedimo na krevetu uvijeni u cebe i komentarisemo kako se pomalo osecamo kao u 90tim, nikako da nakrpimo sve da platimo,sve nam je neizvesno, na 2 kanala koja hvata sobna antena idu samo lose vesti iz treceg sveta i reklame, ja sam pekla hleb i cela soba mirise na svez hleb,komsiluk je tako zivopisan samo sto ne drzi koze po stanu a psi koje drze zavijaju uvece...prozori duvaju i grejanje nam je par dana malo strajkovalo i nismo bas bili odusevljeni ali snaci cemo se i u tom momentu dok se smejemo na svoj racun na tv-u krece neverovatna reklama
I mi se pogledamo i prasnemo u smeh, bogte ovaj je kao Jezda kaze Aca, kao 90tih kad su svi prodavali zlato da prezive i jedu...eto sta je ljudski mozak, godinama mu je nesto upisivano u srz i nesto je skupljao tamo na balkanu pa sad svuda vidi senke toga hteo ne hteo.Da sam rodjena ovde verovatno bi mi plasticne jelke i instant hrana bile sasvim obicna i ok stvar, a cudila bi se ljudima koji sami peku hleb ili prave ukrase za jelku. Tik tak, vreme je novac, Aca ce raditi za praznike ali ce biti vise placen...mada mi smo odavno naucili da ne gledamo na kalendar,da ne slavimo godisnjice i bitne datume vec se trudimo da nam svaki dan bude bitan i lep kao i svi drugi, mnogo je lakse ne opterecivati se ceremonijama i time sta ce ko reci, vec naci svoj nacin za uzivanje u svakom trenutku koji nam je dat.
I protiv svoje volje ponekad me uhvati ironicno podsmevanje ovom "kupi ljubav" sistemu i moram da priznam da je istina ono sto mi je drug zajedljivo rekao -mozes da isteras coveka sa balkana ali ne mozes balkan iz coveka, iako je to receno u negativnoj konotaciji, postoji i ona druga strana svega toga onaj zadrti ceremonijalizam i tradicionalizam koji sam tamo prezirala, ovde me hvata panika kada vidim da nema ni traga od njega vec je sve instant komercijalizovano i plasticno ruzno i kratkotrajno, dve razlicite krajnosti bez neke zlatne sredine ako je ne nadjete sami.
Eto takvi su praznici, kicasto zanimljivi, sa snizenjima i paradama , kratkotrajni, a za mnoge radni...
PS Hvala na preporuci za Albaharija i Price iz dijaspore danas mi je stigla u biblioteku i upravo je citam i vidim svoj odraz u njoj, verovatno odraz svakog jednog emigranta...sve ono sto sam ja primetila sada, on je opisao pre 10tak godina isto tako prolazeci kroz ovo, ako imate vremena obavezno je procitajte, zanimljiva je.
Zasto mi je ovo palo na pamet bas sada kada su praznici, videla sam u novinama cene kompletno okicenih plasticnih jelki, za 200 dolara dobijete gotovu jelku samo da je stavite u sobu, za 20tak dolara dobijete gomilu pripremljenih upakovanih sitnica samo da ih podelite rodbini ili kome god...zasto da uzmete pravu jelku i kitite je sa svojom porodicom kada je ovako brze i lakse, ili zasto da svakom ponaosob birate poklon i pakujete ga...A ja sam neizleciva po tom pitanju, godinama pamtim sta ljudi vole i trazim im pravi poklon, moja sestra od ujaka voli haskije i konje, kupila sam joj solju sa slikom haskija i plisanu igracki iz te kolekcije i upakovala u papir sa slikama konja, eto takva sam ja, moja mama voli orhideje i magnolije, znam sta voli svaka osoba sa kojom sam pricala duze od 2 sata i pamtim to.I onda me ubije u pojam takvo bogohuljnje, kupiti gotovu okicenu jelku i gotove upakovane gluposti pa kakav je to praznik?Strasno.Mi smo danima pravili ukrase sa mamom i spremali se da ih zajedno stavljamo na jelku kad je tata donese, i soba nam je do februara mirisala na borovinu...a pokloni su uvek bili izraz necije zelje i nadanja tokom cele godine a ne carape i ruzni dzemperi.Moja mama je uvek preterivala u ceremonijama vezanim za hranu, nedeljni rucak od 6 kuvanih jela da bi svakom u porodici bila ispunjena zelja, jer kad sve izgubi vrednost hrana i porodica ostaju, tako su moji mislili.
Komsinica me stalno pita kad dodjem kod nje zasto donosim neku hranu ili slatkise malom, i ja se onda zamislim i shvatim, i kazem joj sramota me je ici praznih ruku kod dece i prijatelja a hrana je jedino sto nikada ne gubi vrednost u ljudskim ocima kada si u takvoj zemlji i vremenu kao sto sam ja bila.Nije me razumela al dobro.
Iz nase kuce niko nikada nije izasao gladan ili zedan, u najgore vreme je ceo komsiluk od 10toro dece sedeo uz petrolejku pored kaljeve peci i igrao gangstera sa nama dok je mama pekla kiflice u peci, jer nije bilo ni struje ni vode ni plina...sreca nasa pa smo imali tu pec, futuristicku viziju mog oca oko koje su se 80i neke mama i on prilicno raspravljali, ona nije htela takvu nakaradu da joj unisti parket u kuci i zauzme pola dnevne sobe (jer je pec bila 2 metra visoka i 2 siroka skoro preko celog zida) a on je hteo da ima plan B za svaki slucaj(moj otac uvek u zivotu ima plan A,B i C uglavnom nas je to i izvlacilo svih ovih godina :)).I uvek se tu vrtela neka hrana i neka peciva i kuvanje od kad znam za sebe.
Ovde ljudi bas nesto ne kuvaju, vidjam zene u prodavnici koje idu na casove kuvanja iz razonode, ali nije im potrebno da se muce, sve moze da se kupi za male pare s njihove tacke gledista, za 15tak dolara pile krompir i salata za celu porodicu, provuces karticu i gotov rucak.Meni se cude kada kazem da kuvam 2 put dnevno, doduse ja imam vremena za to.
Neko je pitao kakvi su praznici, po mom misljenju komercijalni kao i svuda, gomila okicenih prodavnica, igracke i tehnika za tinejdzere na snizenju, lepe i primamljive reklame koje vam nateraju suze na oci kada se mama pojavi i pruzi uplakanom detetu novi nintendo xbox i on odjednom voli i nju i ceo svet...previse kica i loseg marketinga za moj ukus.
Pre neki dan Aca i ja sedimo na krevetu uvijeni u cebe i komentarisemo kako se pomalo osecamo kao u 90tim, nikako da nakrpimo sve da platimo,sve nam je neizvesno, na 2 kanala koja hvata sobna antena idu samo lose vesti iz treceg sveta i reklame, ja sam pekla hleb i cela soba mirise na svez hleb,komsiluk je tako zivopisan samo sto ne drzi koze po stanu a psi koje drze zavijaju uvece...prozori duvaju i grejanje nam je par dana malo strajkovalo i nismo bas bili odusevljeni ali snaci cemo se i u tom momentu dok se smejemo na svoj racun na tv-u krece neverovatna reklama
I mi se pogledamo i prasnemo u smeh, bogte ovaj je kao Jezda kaze Aca, kao 90tih kad su svi prodavali zlato da prezive i jedu...eto sta je ljudski mozak, godinama mu je nesto upisivano u srz i nesto je skupljao tamo na balkanu pa sad svuda vidi senke toga hteo ne hteo.Da sam rodjena ovde verovatno bi mi plasticne jelke i instant hrana bile sasvim obicna i ok stvar, a cudila bi se ljudima koji sami peku hleb ili prave ukrase za jelku. Tik tak, vreme je novac, Aca ce raditi za praznike ali ce biti vise placen...mada mi smo odavno naucili da ne gledamo na kalendar,da ne slavimo godisnjice i bitne datume vec se trudimo da nam svaki dan bude bitan i lep kao i svi drugi, mnogo je lakse ne opterecivati se ceremonijama i time sta ce ko reci, vec naci svoj nacin za uzivanje u svakom trenutku koji nam je dat.
I protiv svoje volje ponekad me uhvati ironicno podsmevanje ovom "kupi ljubav" sistemu i moram da priznam da je istina ono sto mi je drug zajedljivo rekao -mozes da isteras coveka sa balkana ali ne mozes balkan iz coveka, iako je to receno u negativnoj konotaciji, postoji i ona druga strana svega toga onaj zadrti ceremonijalizam i tradicionalizam koji sam tamo prezirala, ovde me hvata panika kada vidim da nema ni traga od njega vec je sve instant komercijalizovano i plasticno ruzno i kratkotrajno, dve razlicite krajnosti bez neke zlatne sredine ako je ne nadjete sami.
Eto takvi su praznici, kicasto zanimljivi, sa snizenjima i paradama , kratkotrajni, a za mnoge radni...
PS Hvala na preporuci za Albaharija i Price iz dijaspore danas mi je stigla u biblioteku i upravo je citam i vidim svoj odraz u njoj, verovatno odraz svakog jednog emigranta...sve ono sto sam ja primetila sada, on je opisao pre 10tak godina isto tako prolazeci kroz ovo, ako imate vremena obavezno je procitajte, zanimljiva je.
Thursday, November 18, 2010
Kod lekara
Kada sam pozvala da se raspitam kako da postanem pacijent odredjenog lekara (random choice) koji mi je bio u blizini i kritike nisu bile tako lose, zaboravili su da mi kazu da je potrebno za svakog clana porodice zakazati termin ponaosob, tako da za vreme moje posete lekar nije hteo da odgovara na pitanja vezana za bebca jer ce on imati svoj termin krajem meseca...Termin je bio u pola 5 i ja sam uredno dosla u prizemlje zgrade gde se nalazi jedna omanja soba sa salterom na kom je radila jedna sestra, umesto 3 koliko je mesta bilo predvidjeno jer svaki od 6 lekara koji tu imaju ordinacije navodno treba da ima svoju pomocnicu/sestru/sekretaricu koliko sam razumela ali nije bitno, dala mi je da popunim formular samo za sebe dok sam morala ponovo da zakazem za bebu posebno, i jos jedan pregled za mene kasnije,Aca ce morati sam sebi da zakaze jer ne mogu da baratam sa njegovim terminima zbog posla.U cekaonici je bilo 6toro ljudi, jedan starac nekoliko zena i jedan stariji afrikanac sa svojom majkom, oni su svi bili tu dugo pre mene cak su ovi poslednji dvoje ususkani u tople kapute dremali i tiho hrkali na stolicama.Sa jedne strane se se nalazile dvoja vrata ordinacija sa brojevima 1 i 2 , iza saltera je hodnik koji vodi u sobu za vadjenje krvi i snimanje rendgenom a sa druge strane je ogromna apoteka u kojoj radi jedan indijac i TV na zidu iznad.
Posle sat i po vremena i 4 pacijenta kasnije konacno sam dosla na red.Svaka cast bebcu sedeo je mirno u kolicima sve to vreme i popio punu flasu vode i flasu mleka, ja sam vec pocela da se vrpoljim od nervoze jer sam imala utisak da nije guzva a da dugo cekam, kako li je tek kada jeste ,uf. Usla sam u sobicu 3x3 koja je jedna od 2 ordinacije sa ove strane cekaonice,pregled je bio gotov za 5 minuta, otprilike sam rekla na sta sam alergicna i da nemam nekih problema osim jednog zbog kog bi trebalo da idem kod dermatologa.Rekla sam da mi lekar prvenstveno treba zbog deteta, ali kao sto rekoh on ce morati da bude pregledan i saslusan u svom terminu.Receno mi je da ce me poslati dermatologu i da ce mi se neko javiti u roku od 2 nedelje da mi javi termin i to je to.Sto se njih tice oni svakom novom pacijentu najpre urade kompletan pregled sa vadjenjem krvi i lab test itd. pa mu onda kazu kakvo mu je opste zdravstveno stanje, i to sam morala ponovo da zakazem sa sledeci slobodan termin koji je mesec dana kasnije...12 sati bez hrane i dodjite ujutru.Primetili ste da nema neke razlike bar iz mog prvog utiska od onog sto sam dosad prolazila, i tamo sam cekala po sat dva redovno, jedino sto su termini kontrola i pregleda bili blizi od mesec dana.Citajuci iskustva drugih i ovako iz razgovora sticem utisak da je cekanje od par sati sasvim normalna pojava iako imas zakazano u odredjeno vreme, dok ne provalim razlog tome ostacu u cudu, cemu onda zakazivanje uopste?
Hajde videcemo sta ce dalje biti.
Posle sat i po vremena i 4 pacijenta kasnije konacno sam dosla na red.Svaka cast bebcu sedeo je mirno u kolicima sve to vreme i popio punu flasu vode i flasu mleka, ja sam vec pocela da se vrpoljim od nervoze jer sam imala utisak da nije guzva a da dugo cekam, kako li je tek kada jeste ,uf. Usla sam u sobicu 3x3 koja je jedna od 2 ordinacije sa ove strane cekaonice,pregled je bio gotov za 5 minuta, otprilike sam rekla na sta sam alergicna i da nemam nekih problema osim jednog zbog kog bi trebalo da idem kod dermatologa.Rekla sam da mi lekar prvenstveno treba zbog deteta, ali kao sto rekoh on ce morati da bude pregledan i saslusan u svom terminu.Receno mi je da ce me poslati dermatologu i da ce mi se neko javiti u roku od 2 nedelje da mi javi termin i to je to.Sto se njih tice oni svakom novom pacijentu najpre urade kompletan pregled sa vadjenjem krvi i lab test itd. pa mu onda kazu kakvo mu je opste zdravstveno stanje, i to sam morala ponovo da zakazem sa sledeci slobodan termin koji je mesec dana kasnije...12 sati bez hrane i dodjite ujutru.Primetili ste da nema neke razlike bar iz mog prvog utiska od onog sto sam dosad prolazila, i tamo sam cekala po sat dva redovno, jedino sto su termini kontrola i pregleda bili blizi od mesec dana.Citajuci iskustva drugih i ovako iz razgovora sticem utisak da je cekanje od par sati sasvim normalna pojava iako imas zakazano u odredjeno vreme, dok ne provalim razlog tome ostacu u cudu, cemu onda zakazivanje uopste?
Hajde videcemo sta ce dalje biti.
Wednesday, November 17, 2010
Znam samo psovke na maternjem
Cafe Blues by *B1nd1 on deviantART
Sinoc smo krenuli do biblioteke i u susret tati koji se vraca s posla ali smo stigli samo do pola ulice, ne secam se da mi je ikad vetar saterao kisobran u grlo ali ovaj udarac je bio grozan.Pljustala je kisa, koja mi apsolutno ne smeta ali taj vetar je bio jezivo bezobrazan.Prvo nam je duvao u lice i zasipao nas vodom pa je bebac poceo da cvili a onda nas je dohvatio sa strane zanoseci kolica i na kraju nas je bukvalno onako mokre gurao niz ulicu, odustala sam od biblioteke i jedva se vratila do zgrade.Nevreme je potrajalo par sati sa jezivim udarima o stakla terase i talasima vode koji su se razbijali o prozore.Ono sto me brine je kako izgleda biti na tom mokrom vetru sa jezera kada je minus, verovatno otpada vilica.
Uclanili smo se u Ontario Science Centar, danas sam otisla prvi put i odusevila sam se iako sam bila samo sat i po vremena sa klincem u decjem delu.Ima vodeno igraliste sa brodicima fontanama i glupostima koje deca obozavaju, deo sa balonima od sapunice i raznorazne igracke i knjige, akvarijumi sa reptilima, bubicama i ribicama, prozor na kom su hranilice pa mozete da gledate ptice, pecina, smesna ogledala, decja pijaca, doktorska ordinacija za igranje i upoznavanje tela s kostima i unutrasnjim organima koji se sastavljaju, a to je samo jedna soba ima ih jos gomila na 6 razlicitih nivoa centra zajedno sa bioskopima restoranima i izlozbama...Jedna karta kosta 20 dolara a godisnja ulaznica za celu pporodicu kosta 120 dolara i mozete da dolazite svaki dan ako hocete, imate popust na filmove 50% i na restorane 20%, ja sam kupila ulaznicu za parove sa popustom izaslo me oko 90 dolara za nas dvoje jer deca do 4 godine ne placaju nista.Mislim da ce se i Aca oduseviti kad odemo zajedno da pogledamo izlozbe, trenutno su u pitanju mitska bica i zmajevi, a druga je o kitovima.Zaboravila sam da ponesem foto aparat ali sutra cemo opet otici, ionako nam je blizu i mislim da ce me to spasti od provodjenja zime u stanu ili po trznim centrima.Danas je bilo nekoliko porodica i nekoliko ekskurzija i nije uopste bila guzva, vikendom je medjutim ceo parking pun.Aleksa je po svom obicaju proveo pola sata za stolom sa lampicama paleci ih i gaseci, pola sata se brckao sa brodicima a ostalih pola sata je sedeo u stolici pio vodu i blenuo u akvarijum sa ribicama, mogla sam ladno poneti knjigu da citam ili popiti kafu...gledala sam ptice kroz prozor iznad jezera i pokusavala da ih uzalud prepoznam ...
Usput trazim family doctor-a pa evo nekih linkova koji su bitni kada to radite.
Na sajtu lekara ontario trazite lekara a kada nadjete imena u svom komsiluku onih koji primaju nove pacijente mozete da proverite sta ljudi misle o njima na ratemd to je sledeci link...
http://www.cpso.on.ca/docsearch/default.aspx
http://www.ratemds.com/social/?q=node/11&country=1
Ono sto upada u oci je da je vecina lekara ili vec 30tak godina u poslu skoro pred penziju ili su bukvalno juce izasli sa fakulteta, ima jedan mali broj sredovecnih ali cini mi se da je to isuvise mali broj, kada pitam okolo zasto je to toliki problem svi mi kazu isto svi lekari odlaze u SAD jer su tamo vece plate i bolje opcije za privatne prakse...Komsinica mi je rekla da je dva puta stigla do urgentnog kada joj je pozlilo, prvi put je cekala 4 sata, drugi put su je prikacili na infuziju i sedela je u hodniku 6 sati...dok je lekar stigao.Rekla mi je da joj ne pada napamet da se ponovo razboli jer zna sta je ceka :)), u medjuvremenu mi je preporucila da Aleksu vodim u after hours children clinic ako budem morala, to su klinike samo za decu koje rade od 6 uvece kada sve ostalo ne radi i gde mozete da odete ako vam je hitno, ima ih nekoliko pa moram da vidim gde mi je najbliza.Iako imam walk in clinic u blizini nisam bas nesto sigurna da bi mi masazer,akupunkturolog i aromaterapija pomogli, jer ova nasa klinika ima vise izgled apoteke i lecenja prirodnom medicinom, nema nijednog lekara koji ima opstu diplomu svi imaju neke vise alternativne...S druge strane u komsiluku imam nekoliko kineskih lekara koji koriste slicne metode i imaju prodavnicu tradicionalnih kineskih biljcica i lekova, vidim da njihove sunarodnike to zadovoljava ali zovite me staromodnom, ne bih da eksperimentisem na sebi i detetu.
Na maternjem znam samo psovke, to nam je rekao covek koji je druga generacija hrvatskih emigranata.To se desava sa gotovo svom decom ovde ako ne dodju sa znanjem jezika, uglavnom govore singlis mesavinu srpskog i engleskog...Naravno ako ga ne naucite engleski da ce imati jezivih problema u vrticu, ne samo zato sto ga on ne zna vec zato sto ga gotovo 80 posto ljudi u torontu ne zna kako treba, ne pamtim kada sam ovde srela osobu koja stvarno govori engleski bez problema.Cujete sve moguce jezike na ulici i u prodavnicama osim engleskog, ovde on nekako ima ulogu esperanta, koristi se po potrebi...Tako da i ako ucite dete engleski pitanje je kakav ce to engleski biti.Kakav engleski ce uciti od vrsnjaka i od vaspitaca, nedavno su nam prijatelji rekli da im se mali vraca iz vrtica sa pola koreanskih reci koje je tamo pokupio :))
Deca se manje vise brzo prilagode i naucice jezik samo im treba kao i nama malo vremena.Ne brinem se mnogo oko toga, veci mi je problem batine i grubijanstvo.Nedavno je na igralistu devojcica Aleksinog uzrasta krenula da ga udara pesnicama i sutira bez nekog razloga, on uopste nije reagovao jer jadan ni ne zna sta su batine, onda su se njeni roditelji izvinjavali time da je to prvo sto je naucila u zabavistu, to me vise brine nego jezik.Ovaj moj je jedna kmeza, ugazili bi ga za dan, znam, jer i ja sam kao fino, mirno dete redovno pila batine u vrticu i vracala se kuci u suzama i rascupana.Deca su copor, obrni okreni uvek postoji vodja i oni koje vodja ne mirise iz nekog razloga, obicno oni mirni, povuceni, isuvise fini i pametni...Prva bih ga naucila da se brani ali ne znam kako.Nisam to nosila u sebi, za razliku od mene moja sestra je bila vodja copora u zabavistu i (dozivotni) predsednik razreda u skoli ona je umela da se lakta i da sebicno brani svoje interese, i dan danas joj ponekad zavidim na tome. Posle dosta godina rada sa njima znam kako funkcionisu i umesto da budem sretna sto imam dobro i mirno dete ja se plasim da ce bas to cemu tezimo u vaspitanju da mu se osveti.Isto to me je mucilo i u srbiji, moji stavovi, moje vaspitanje i ucenje sve bi mu se obilo u glavu kao sto je i meni svojevremeno...
Mislila sam da bi bilo dobro da ga prvo naucim srpski jer je tezi za ucenje, pa onda engleski ali vidim da to nece ici. Tetka mi preporucuje da jedan od nas prica s njim na engleskom a drugi na srpskom, tako je ona naucila svoje dete madjarski i nemacki (jer joj je otac nemac i zna samo taj jezik).Kada pokusamo tako nas dvoje se izgubimo u mesavini singlisa i zvucimo sami sebi smesno, jedno vreme smo se trudili da bas lepo pricamo engleski ali posle nekog vremena smo odustali jer kao sto rekoh gotovo da niko oko nas ne prica engleski, ono sto me je zapanjilo je cinjenica da otkad sam dosla imam osecaj da mi se jezik sve vise kvari, losom gramatikom i uproscavanjem, jer me niko ne razume kada govorim pravilno, svi me gledaju belo kao da im nasumicno citam recnik.Htela ne htela moram da pravim tarzanske recenice sa najprostijim vremenima i polako ostajem bez reci kada hocu da se izrazim kako treba, u nedostatku nacina da im nesto objasnim prelazim na opisivanje i pokazivanje rukama, zadnji stadijum loseg izrazavanja, ne zato sto ja tako hocu, ili ne znam jezik vec zato sto sam prinudjena da se tako sporazumevam sa ljudima okolo.To me s jedne strane uzasava a s druge nervira, svi dosljaci imaju besplatne centre za ucenje jezika i ljudi koji zive ovde po 50 godina uporno natucaju engleski ili se uopste ne trude da ga govore, ma daj jebote kad moram da psujem, zivis ovde dvaput duze nego sto si bilo gde i imas papire da si kanadjanin a neces da naucis rodjeni jezik, sramota.
Za razliku od njih koji se grcevito drze svog govora, dobar deo druge generacije ne zna drugi jezik osim engleskog.
Drabumfies by *celesse on deviantART
dragon by ~GBrush on deviantART
Friday, November 12, 2010
Vesti iz velikog grada
Provalila sam kako da narucujem knjige koje su mi potrebne preko neta u najblizu biblioteku po sistemu holda i sad se seckam i nalazim gomilu zanimljivih stvari svakog dana.U jednom cugu mozete da uzmete 50 artikala i da ih drzite oko 20tak dana ili duze(produzite preko neta), ako vam je toliko potrebno, ja obicno uzmem 5,6 knjiga koje me zanimaju.Mailom me obaveste da pokupim knjige koje su mi stigle i sistem mi se bas dopada, trazis, jave ti da je stiglo i da te ceka odes i uzmes.Kad treba da vratis ili produzis preko neta ili samo ubacis u drop box otvor na vratima zgrade biblioteke ako biblioteka ne radi i to je to.
http://www.toronto.com
/attractions/article/600238
http://www.toronto.ca/events/index.htm
Uvece smo otisli do prevodioca po dva papira od osiguranja na kojima pisu dve recenice- da nismo imali udese, 40 dolara po papiru...uzas.Bloor ulica je okicena luksuznim izlozima i bozicnim dekoracijama, kafici su oko univerzitetskog dela puni studentarije, stvarno deluje kao Njujork ili neki kosmopolitski centar.Taj deo oko yong i bloor ulica je zanimljiv, stare crkve nasuprot modernih muzeja i galerija, gomila luksuznih robnih kuca i raznorazni kafici i restorani...Neverovatno, ali i u tom delu ima starih kuca po okolnim ulicama.bog toga sto je sve tu blizu i u samom centru to je popularna lokacija za zivot.Tako nam je rekla i prevoditeljka, kirije su vece ali posao joj je blizu i svidja joj se tu.
Medjutim centar ima jedan drugi problem osim cena stanova, cuvene bed bugs stenice, u okolini centra su jeftini hosteli i sklonista, kako su stenice odavno stigle odnekud avionom okupirale su svratista i stanove u centru.Cak su i dve grane biblioteke u centru zatvarane nekoliko puta jer su bile zarazene i ljudi su sa knjigama kuci nosili i nezvane goste.Ove bube zive u krevetu i nocu piju krv kao vaske ali je mnogo teze resiti ih se jer vam okupiraju ceo stan, tretmani su otrovni i skupi a namestaja morate da se resite...
proverite na registru grada oblast u koju idete da biste znali na sta da obratite paznju.
http://bedbugregistry.com/metro/toronto/
nesto vise o njima
http://bedbugger.com/photos-of-bed-bugs-and-signs-of-bed-bugs/
Nazalost svaka jedna zgrada ovde ima problem s njima, upravo sam saznala da ima i moja jer je na listi, od 2010 ima 20.000 prijavljenih najezdi sirom grada i sire se i dalje.Jos jedna losa strana velikih prometnih gradova.Trenutno svi plasljivi idu okolo s maskama jer je opet avionom stigla neka super bakterija iz Azije zvana NDM1 koja ne reaguje na antibiotike izaziva simptome slicne tezem gripu sa temperaturom i bolom u plucima i siri se vazduhom i dodirom.Bilo je par smrtnih slucajeva uglavnom starijih osoba.
http://www.thespec.com/news/world/article/275159--ndm-1-superbug-cases-jump-to-8-in-canada-public-health-agency-confirms
Pored onog sto mi se ne dopada u Torontu, cena, guzve, kriminala, stenica sad mogu da dodam i egzoticne bolestine koje malo malo pa stignu na Pearson zbog ogromnog protoka ljudi iz celog sveta...Jedva cekam da se odselim odavde :(
I ko kec na deset, nedelja popodne momci spavaju ja kuckam a jehovini svedoci mi vise na vratima sa gomilom pamfleta i ne odustaju od kucanja iako necu da otvorim...prosli vikend sam se zeznula pa sam otvorila...
Pretprosli vikend, subota popodne,peskir na glavi, mokra kosa, pidzama a s druge strane vrata keez od uveta do uveta- ja sam vas poslanik glasajte za mene, matorac od 70tak ili vise ide od stana do stana sa asistentima da poprica sa buducim glasacima, progutam bes i cudjenje i rekoh mi ne glasamo tek smo stigli (a verovatno necemo ni kasnije) a oni opet keeez pa dobrodosli u Kanadu zelimo vam puno srece!Hvala, tresak vrata i gomila cudjenja, e da mi je neko reko da ce mi politicari i poslanici ulaziti u stan...a ja htela da pobegnem od politicke bede, sreca pa nisu imali i kamere.
http://www.toronto.com
/attractions/article/600238
http://www.toronto.ca/events/index.htm
Uvece smo otisli do prevodioca po dva papira od osiguranja na kojima pisu dve recenice- da nismo imali udese, 40 dolara po papiru...uzas.Bloor ulica je okicena luksuznim izlozima i bozicnim dekoracijama, kafici su oko univerzitetskog dela puni studentarije, stvarno deluje kao Njujork ili neki kosmopolitski centar.Taj deo oko yong i bloor ulica je zanimljiv, stare crkve nasuprot modernih muzeja i galerija, gomila luksuznih robnih kuca i raznorazni kafici i restorani...Neverovatno, ali i u tom delu ima starih kuca po okolnim ulicama.bog toga sto je sve tu blizu i u samom centru to je popularna lokacija za zivot.Tako nam je rekla i prevoditeljka, kirije su vece ali posao joj je blizu i svidja joj se tu.
Medjutim centar ima jedan drugi problem osim cena stanova, cuvene bed bugs stenice, u okolini centra su jeftini hosteli i sklonista, kako su stenice odavno stigle odnekud avionom okupirale su svratista i stanove u centru.Cak su i dve grane biblioteke u centru zatvarane nekoliko puta jer su bile zarazene i ljudi su sa knjigama kuci nosili i nezvane goste.Ove bube zive u krevetu i nocu piju krv kao vaske ali je mnogo teze resiti ih se jer vam okupiraju ceo stan, tretmani su otrovni i skupi a namestaja morate da se resite...
proverite na registru grada oblast u koju idete da biste znali na sta da obratite paznju.
http://bedbugregistry.com/metro/toronto/
nesto vise o njima
http://bedbugger.com/photos-of-bed-bugs-and-signs-of-bed-bugs/
Nazalost svaka jedna zgrada ovde ima problem s njima, upravo sam saznala da ima i moja jer je na listi, od 2010 ima 20.000 prijavljenih najezdi sirom grada i sire se i dalje.Jos jedna losa strana velikih prometnih gradova.Trenutno svi plasljivi idu okolo s maskama jer je opet avionom stigla neka super bakterija iz Azije zvana NDM1 koja ne reaguje na antibiotike izaziva simptome slicne tezem gripu sa temperaturom i bolom u plucima i siri se vazduhom i dodirom.Bilo je par smrtnih slucajeva uglavnom starijih osoba.
http://www.thespec.com/news/world/article/275159--ndm-1-superbug-cases-jump-to-8-in-canada-public-health-agency-confirms
Pored onog sto mi se ne dopada u Torontu, cena, guzve, kriminala, stenica sad mogu da dodam i egzoticne bolestine koje malo malo pa stignu na Pearson zbog ogromnog protoka ljudi iz celog sveta...Jedva cekam da se odselim odavde :(
I ko kec na deset, nedelja popodne momci spavaju ja kuckam a jehovini svedoci mi vise na vratima sa gomilom pamfleta i ne odustaju od kucanja iako necu da otvorim...prosli vikend sam se zeznula pa sam otvorila...
Pretprosli vikend, subota popodne,peskir na glavi, mokra kosa, pidzama a s druge strane vrata keez od uveta do uveta- ja sam vas poslanik glasajte za mene, matorac od 70tak ili vise ide od stana do stana sa asistentima da poprica sa buducim glasacima, progutam bes i cudjenje i rekoh mi ne glasamo tek smo stigli (a verovatno necemo ni kasnije) a oni opet keeez pa dobrodosli u Kanadu zelimo vam puno srece!Hvala, tresak vrata i gomila cudjenja, e da mi je neko reko da ce mi politicari i poslanici ulaziti u stan...a ja htela da pobegnem od politicke bede, sreca pa nisu imali i kamere.
Friday, November 5, 2010
Da vam ne bude dosadno kad se ja ulenjim :)
Pa vi još uvek delite čovečanstvo na narode. Zar vas to nije prošlo?
-Nisam delio ja. Čovečanstvo se delilo.
(Miroslav Antić)
People by ~mr-electricocean on deviantART
Bili smo kod prijatelja sa foruma koji su slavili 2 godine u Kanadi, upoznali jos jednu porodicu koja je dosla malo pre nas i uzivali u gomili klinaca i druzenju...Jako je dobar osecaj kada mozes sa nekim da razgovaras o onome sto te muci a da ne misli da si lud, razmazen ili pesimista,ili i tacno zna kroz sta prolazis i kako se osecas...Dok smo jos bili tamo cesto sam se zalila mami kako me niko ne razume, ja kao da sam zivela u drugoj zemlji u odnosu na svoje poznanike i prijatelje...neki su mi mleli o politici i strankama, bili vatreni zagovornici ovog ili onog , ili protivnici neceg kako to vec tamo biva, drugi su i sa tri banke uzivali punim plucima u studentskom zivotu i pitali se da li ce ikada naci neki posao osim konobarisanja...a oni koji su radili bili su razocarani svojim sefovima, kolegama i platom i iskreno nisu imali puno vremena za druzenje i pricu.
I kako to obicno biva svaki razgovor se zavrsi tako sto se svi lepo izalimo jedni drugima na ono sto nas je tistalo, tu i tamo se hrabro nasalimo na svoj racun i guramo dalje svako svoju pricu...Prolaze godine, a vreme kao da stoji tamo.Da nije onih koji imaju decu ne bismo ni primetili koliko brzo prolazi.Svaki put kada na fejsu ugledam slike dece svojih vrsnjaka iznova se zacudim.
Vrlo je bitno okruziti se ljudima i komunicirati sa njima svakodnevno kada dodjete, da me poznajete znali biste da sam za 3 meseca u Kiceneru upoznala bar 10 ljudi do kojih mi je stalo i sa vecinom sam u kontaktu, od kad smo dosli u Toronto pre mesec dana upoznala sam jos 3 porodice sa kojima se druzimo, bas mi je komsinica iz Perua bila danas sa klincem i rekla blago meni kad imam toliko prijatelja...a ona je 4 godine ovde.
Nisam mislila da treba da gnjavite ljude, nego nadjite nekog sa kim mozete da porazgovarate makar 5 minuta, makar o vremenu ili snegu, jer ono sto psihicki ubija imigrante je ta usamljenost u masi.Zivis medju 5 miliona ljudi a da ni sa kim ne mozes da prozboris ni rec.Na poslu ljudi nisu ni otvoreni ni prisni i ne pricaju o licnim stvarima, to je normalno, ali coveku treba ziva rec i osmeh i dobar dan kako ste...Vidjam stare ljude koji pricaju sami sa sobom, lutaju prodavnicama kao izgubljeni, i malo mi to izgleda tuzno.Jednom se neki starac zagledao u aparat dok sam ukucavala pin na kasi da platim racun, i ja sam mu u sali rekla "ne bojte se necu izgubiti karticu", covek se iznenadjeno trgao i kad je video da sam se nasmejala potapsao me po ramenu i rekao da je gledao sliku mog andjela u novcaniku. Aleksa je bio ispred mene u kolicima i ja sam ga okrenula da ga vidi, nasta se covek nasmejao i rekao mora da smo iz istocne Evrope ili Nemacke onako lepi i plavi...ispalo je da je on odrastao u Stutgardu gde imam tetku i gde smo bili samo mesec dana pre nego sto smo dosli u Kanadu, malo smo popricali na nemackom o njegovom voljenom gradu i zivotu ovde, o mojim utiscima iz Kanade,pozeleli jedno drugom lep dan i otisli.
Kao sto rekoh, ziva rec na bilo kom jeziku puno znaci.
...............................................................................................
Razmisljajuci o onim urbanim legendama o propalim emigrantima i povratnicima koje verovatno citate i slusate svakodnevno, opet sam se vratila na teoriju opstanka. Delimicno mi je jasno zasto uvek cujete najgore, najpre primera ima dosta, a potom ljudi uvek prepricavaju tudje nesrece i greske iz sasvim prostog razloga, podsvesno ih prenose drugima i utvrdjuju u svojoj glavi da bi se na njima ucili i da ih ne bi ponovili.Osim toga uopste nema mnogo price o nekome ko uspe, otisli, snasli se, kupili sta im treba i dobro su...gotova prica.Znate kako Tolstoj kaze u Ani Karenjinoj, sve sretne porodice su iste, a svaka nesretna je nesretna na svoj nacin. Prave poslastice za traceraj i popodnevnu kaficu su oni drugi, nesnadjeni, polakomljeni, razocarani, jer na cemu bi se gradile pethiljadite epizode spanskih serija da nema vecito neke mizerije i kuknjave, sa kim bi se ljudi poredili i rekli kad vidim kako je on prosao ipak je meni dobro ovde...
Nazlost, iz nekog meni nepoznatog razloga ispadne da cak i oni o kojima smo razmisljali kao o onima koji su uspeli, jednog momenta upadnu u krizu.Dosta njih se osloni na licni biznis koji posle nekog vremena krene i ljudi kupe kola, kucu i sve ostalo, uvale se u hipoteku i kredite, mozda od zelje uzmu nesto sto je iznad njihovih mogucnosti (vrlo cesta pojava, ziveo ego :)) i cim posao malo zaskripi ili stagnira pocinju problemi s novcem...frka, svadje, itd.Druga pojava je da novca ima previse, apetiti rastu, nista nije dovoljno, sve izgubi vrednost...nas poznanik je u jednom momentu rekao da hoce da kupi kucu od pola miliona, buduci da vec ima kucu koja je prevelika za moj ukus a imaju samo jedno dete koje ce uskoro na studije, pitala sam ga sta ce mu tolika kuca kad ionako nikog nece biti u njoj? Zasto bi to kupio -pitala sam, a on je odgovorio -zato sto mogu.Mesec dana kasnije rekao je da mu je dosta svega, pokupio se i otisao u drugi grad ostavivsi sve sto je ikada imao i voleo za sobom.Sada zivi u garsonjeri, sam, i radi danonocno da ne razmislja o onome sto ga muci.Pare su mu, iako ih zaradjuje van mog poimanja, jako bolna tacka, ali trenutno je u celoj toj nesreci najbolje advokatima koji ovde uzimaju po 400 dolara na sat (u Torontu) i vec su im uzeli hiljade jer ne mogu da se dogovore...I nemojte da mislite da mu se to desilo zato sto je ovde, nije to prvi put da tako postupa, citav njegov zivot od pocetka je ispunjen nekim bezanjem od necega, samo se njegov cudan temperament jos vise ispoljio kada mu je novac dao podlogu za to.Verovatno i da nije imao novca i uspeha, jednog momenta bi mu pukao film zbog neceg drugog...Ma koliko mi zeleli da nas drugi ljudi vide onakvima kakvi bismo voleli da budemo, u sebi smo ipak ono sto jesmo, to ce se ispoljiti kad tad.
...................................................................................................
Baka me je pre neki dan pitala da li mislim da je bolje ziveti ovde, rekoh joj da je isuvise malo vremena proslo da bih mogla da procenim ali da mi se cini da smo dosta brzo stali na noge i da smo dobro u odnosu na druge koji su se mucili i po godinu dana da nadju posao u struci ili bar bolje placen.Ponekad mi se cini da mi je tamo bilo bolje, ali to je samo privid jer se secam uglavnom lepih stvari i mislim o ljudima do kojih mi je stalo, medjutim svaki put kada slucajno otvorim vesti odande ili neciji postavljen link na facebooku u vezi sa nekom nemilom situacijom shvatim da je ipak ovde mnogo mnogo bolje.
.............................................................................................
O Torontu sam iz prve ruke prvi put u zivotu cula od svog razrednog u gimnaziji.Iako jedan od onih "ozloglaseno" strogih i uvrnuto zahtevnih profesora, meni se uvek dopadao i nikada nisam odustala od svog stava pred njim, zato me je uvek zvao Don Kihot, rekao mi je da stalno jurisam na vetrenjace :)).Petar Bodiroga, tako se zove, imao je one cuvene teme za pismeni : belina boli, zrno peska iz profila, svet je ovaj tiran tiraninu itd.Kada sam upisala gimnaziju i kada sam saznala u kom cu odeljenju biti, komsinice su zabrinuto savetovale moju mamu da me smesta prebaci negde drugde, na sta je ona samo slegala ramenima i rekla "snace se ona, videcemo".Moji roditelji nikada nisu urgirali u skoli ni za jednu moju ili sestrinu ocenu, nisu nam radili domace, nisu citali lektire umesto nas,nisu nam crtali likovne radove, nisu nam pakovali tasne...uvece bi mama usla u sobu da proveri da li je sve uradjeno, sklonjeno i spakovano za sutra i da li su odela uredno slozena na stolici, poljubac za laku noc i to je to.I vecito sam im zahvalna na tome, iako mi se ranije cinilo da to nije fer jer svi ostali lakse prolaze od mene u zivotu zahvaljujuci svojim roditeljima i njihovim vezama.
Da se vratim na razrednog, tezak ali pravican covek, ciji rodjeni brat zivi negde u Torontu.Dolazio je devedesetih ovde da poseti brata i mozda zaradi malo preko letnjeg raspusta jer su tamo plate po skolama bile smejurija, u startu mu se nije svideo grad.Pricao nam je kako je ovaj zapad truo, pun kriminala, kako nema ljudskih vrednosti, kako bi ljudi svoje rodjene prodali za pare...i kako su samo pare i reklame ono sto cini zivot ovde.Ljudi se ne druze jer non stop rade ili idu svojim poslom.On je uvek spominjao tu Cehovljevu usamljenost u masi...Uglavnom kada bi ga pitali namrstio bi se i rekao, -nije tamo dobro...ono sto je verovatno progutao je da -nije ni ovde.To je bilo pre dobrih 14 godina...
Moram da vas razocaram da je zapad jos uvek truo :)) tu i tamo ga nacne neki crvic, al ga brzo saniraju ili bar zakrpe plombom.
Danas nemam vode do 5, o cemu sam uredno obavestena nedelju dana ranije.Revizija sistema pred zimu.Svakog 4tog u mesecu je provera pozarnih alarma, ponedeljkom i petkom bazen ne radi menja se voda, jednom u 2 nedelje ili nedeljno sredjuje se travnjak i park ispred zgrade...sve se odrzava pod konac.Sve MORA da radi i da bude u redu.Pored bagija koji usisava smece sa ulice ide i jedan koji skuplja lisce svako prepodne oko 11, kazu mi da zimi ide i jedan koji kravi trotoare, da ne brinem, sve se odrzava, sve MORA da radi... :))
Rad i red, ok, samo fali ona nemacka disciplina :))
.............................................................................................
I onda slucajno naletim na netu na Andriceve znakove pored puta koje moj Aca cezne da procita ali nema vremena pa mu ih ja malo cituckam dok radi za kompom uvece.
"Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Izmedju zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo, oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. "
"Kad sudimo o ljudima, njihovim postupcima i karakterima, treba imati na umu da ljudi, iz raznih uzroka koji ne zavise od njih, ne mogu svuda, uvek i o svemu govoriti istinu. Jedni je ne vide, drugi je vide naopako, što je isto ili još gore, a treći prosto nemaju snage za taj podvig, jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju, znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu - atleti. "
Andric, Znakovi pored puta
Zar vam se ne cini kao da je Andric tu pored vas i gleda ono sto vas okruzuje, sto je okruzivalo citave generacije tamo negde na brdovitom Balkanu? Andric je sve to video u istoriji, u buducnosti, i u sadasnjosti zato mi je jedan od omiljenih pisaca pored Igoa i Crnjanskog, i trenutno DZorzda Martina i Terija Preceta- malo "lakog stiva za mozak" ko voli Gospodara prstenova neka potrazi Igru prestola od Martina ili Boju magije od Preceta.Obecavam da cete uzivati :)
......................................................................................................
Naisla sam ranije kada sam trazila vise o zivotu ovde na ovaj blog, obojen nostalgijom, ali mi se stil pisanja izuzetno dopao, vredi procitati cisto zbog ljdskosti u pricama i opisa zivota u Kalgariju...
zanimljiv post sta cu biti kad porastem?
blog
http://www.srbiusvetu.org/sus/blog/5
Eto vam stiva kad ja zatajim :)
Pretpostavljam da ste procitali sve moguce forume, krstaricu, elite security, bracu hrvate i b92...u slucaju da ste nesto preskocili evo jos nekih linkova, licno nisam procitala sve sadrzaje niti propagiram nesto odatle vec sam jednostavno pronasla to na netu pa reko' da podelim ako nekog zanima...slobodno dodajte jos neki ako mislite da drugi treba da saznaju vise onom sto smatrate zanimljivim.
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Kalgari-hleb-cokolada-i-latinski.sr.html
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Biti-Srbin-u-inostranstvu.sr.html
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Hongkuver.sr.html
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Paparaco.sr.html
http://forum.b92.net/index.php?s=8157a0acb65e30ddf0bbb9391d24332f&showforum=118
http://www.elitesecurity.org/t180027-Vodic-za-emigraciju-USA-Kanada
http://arhiva.elitesecurity.org/t280626-Kakav-je-zivot-Kanadi
http://www.forum.hr/showthread.php?t=31568
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/index.1.sr.html
http://www.nemaproblema.com/canada.htm
http://forum.burek.com/zivot-u-kanadi-t517735.html
http://www.bihforum.com/showthread.php?t=29441&page=1
ovo je neverovatan spisak linkova svega i svacega al mozda mi zatreba
http://www.gold-net-petrovac.com/linkovi.htm
Vi sad sedite, citate, prelistavate i znate kako je meni ovde bar otprilike, zamislite one prve emigrante koji su dolazili brodovima nedeljama na moru i cija su pisma rodbini putovala mesecima...koliko je nama lakse.Svaki dan vidim svoje na skajpu, dok kuvam rucak ispricam se sa njima, i cesto pomislim kakav predivan luksuz, hvala Bogu na internetu :)
Northern Lights by ~AndzeJSteweiner on deviantART
-Nisam delio ja. Čovečanstvo se delilo.
(Miroslav Antić)
People by ~mr-electricocean on deviantART
Bili smo kod prijatelja sa foruma koji su slavili 2 godine u Kanadi, upoznali jos jednu porodicu koja je dosla malo pre nas i uzivali u gomili klinaca i druzenju...Jako je dobar osecaj kada mozes sa nekim da razgovaras o onome sto te muci a da ne misli da si lud, razmazen ili pesimista,ili i tacno zna kroz sta prolazis i kako se osecas...Dok smo jos bili tamo cesto sam se zalila mami kako me niko ne razume, ja kao da sam zivela u drugoj zemlji u odnosu na svoje poznanike i prijatelje...neki su mi mleli o politici i strankama, bili vatreni zagovornici ovog ili onog , ili protivnici neceg kako to vec tamo biva, drugi su i sa tri banke uzivali punim plucima u studentskom zivotu i pitali se da li ce ikada naci neki posao osim konobarisanja...a oni koji su radili bili su razocarani svojim sefovima, kolegama i platom i iskreno nisu imali puno vremena za druzenje i pricu.
I kako to obicno biva svaki razgovor se zavrsi tako sto se svi lepo izalimo jedni drugima na ono sto nas je tistalo, tu i tamo se hrabro nasalimo na svoj racun i guramo dalje svako svoju pricu...Prolaze godine, a vreme kao da stoji tamo.Da nije onih koji imaju decu ne bismo ni primetili koliko brzo prolazi.Svaki put kada na fejsu ugledam slike dece svojih vrsnjaka iznova se zacudim.
Vrlo je bitno okruziti se ljudima i komunicirati sa njima svakodnevno kada dodjete, da me poznajete znali biste da sam za 3 meseca u Kiceneru upoznala bar 10 ljudi do kojih mi je stalo i sa vecinom sam u kontaktu, od kad smo dosli u Toronto pre mesec dana upoznala sam jos 3 porodice sa kojima se druzimo, bas mi je komsinica iz Perua bila danas sa klincem i rekla blago meni kad imam toliko prijatelja...a ona je 4 godine ovde.
Nisam mislila da treba da gnjavite ljude, nego nadjite nekog sa kim mozete da porazgovarate makar 5 minuta, makar o vremenu ili snegu, jer ono sto psihicki ubija imigrante je ta usamljenost u masi.Zivis medju 5 miliona ljudi a da ni sa kim ne mozes da prozboris ni rec.Na poslu ljudi nisu ni otvoreni ni prisni i ne pricaju o licnim stvarima, to je normalno, ali coveku treba ziva rec i osmeh i dobar dan kako ste...Vidjam stare ljude koji pricaju sami sa sobom, lutaju prodavnicama kao izgubljeni, i malo mi to izgleda tuzno.Jednom se neki starac zagledao u aparat dok sam ukucavala pin na kasi da platim racun, i ja sam mu u sali rekla "ne bojte se necu izgubiti karticu", covek se iznenadjeno trgao i kad je video da sam se nasmejala potapsao me po ramenu i rekao da je gledao sliku mog andjela u novcaniku. Aleksa je bio ispred mene u kolicima i ja sam ga okrenula da ga vidi, nasta se covek nasmejao i rekao mora da smo iz istocne Evrope ili Nemacke onako lepi i plavi...ispalo je da je on odrastao u Stutgardu gde imam tetku i gde smo bili samo mesec dana pre nego sto smo dosli u Kanadu, malo smo popricali na nemackom o njegovom voljenom gradu i zivotu ovde, o mojim utiscima iz Kanade,pozeleli jedno drugom lep dan i otisli.
Kao sto rekoh, ziva rec na bilo kom jeziku puno znaci.
...............................................................................................
Razmisljajuci o onim urbanim legendama o propalim emigrantima i povratnicima koje verovatno citate i slusate svakodnevno, opet sam se vratila na teoriju opstanka. Delimicno mi je jasno zasto uvek cujete najgore, najpre primera ima dosta, a potom ljudi uvek prepricavaju tudje nesrece i greske iz sasvim prostog razloga, podsvesno ih prenose drugima i utvrdjuju u svojoj glavi da bi se na njima ucili i da ih ne bi ponovili.Osim toga uopste nema mnogo price o nekome ko uspe, otisli, snasli se, kupili sta im treba i dobro su...gotova prica.Znate kako Tolstoj kaze u Ani Karenjinoj, sve sretne porodice su iste, a svaka nesretna je nesretna na svoj nacin. Prave poslastice za traceraj i popodnevnu kaficu su oni drugi, nesnadjeni, polakomljeni, razocarani, jer na cemu bi se gradile pethiljadite epizode spanskih serija da nema vecito neke mizerije i kuknjave, sa kim bi se ljudi poredili i rekli kad vidim kako je on prosao ipak je meni dobro ovde...
Nazlost, iz nekog meni nepoznatog razloga ispadne da cak i oni o kojima smo razmisljali kao o onima koji su uspeli, jednog momenta upadnu u krizu.Dosta njih se osloni na licni biznis koji posle nekog vremena krene i ljudi kupe kola, kucu i sve ostalo, uvale se u hipoteku i kredite, mozda od zelje uzmu nesto sto je iznad njihovih mogucnosti (vrlo cesta pojava, ziveo ego :)) i cim posao malo zaskripi ili stagnira pocinju problemi s novcem...frka, svadje, itd.Druga pojava je da novca ima previse, apetiti rastu, nista nije dovoljno, sve izgubi vrednost...nas poznanik je u jednom momentu rekao da hoce da kupi kucu od pola miliona, buduci da vec ima kucu koja je prevelika za moj ukus a imaju samo jedno dete koje ce uskoro na studije, pitala sam ga sta ce mu tolika kuca kad ionako nikog nece biti u njoj? Zasto bi to kupio -pitala sam, a on je odgovorio -zato sto mogu.Mesec dana kasnije rekao je da mu je dosta svega, pokupio se i otisao u drugi grad ostavivsi sve sto je ikada imao i voleo za sobom.Sada zivi u garsonjeri, sam, i radi danonocno da ne razmislja o onome sto ga muci.Pare su mu, iako ih zaradjuje van mog poimanja, jako bolna tacka, ali trenutno je u celoj toj nesreci najbolje advokatima koji ovde uzimaju po 400 dolara na sat (u Torontu) i vec su im uzeli hiljade jer ne mogu da se dogovore...I nemojte da mislite da mu se to desilo zato sto je ovde, nije to prvi put da tako postupa, citav njegov zivot od pocetka je ispunjen nekim bezanjem od necega, samo se njegov cudan temperament jos vise ispoljio kada mu je novac dao podlogu za to.Verovatno i da nije imao novca i uspeha, jednog momenta bi mu pukao film zbog neceg drugog...Ma koliko mi zeleli da nas drugi ljudi vide onakvima kakvi bismo voleli da budemo, u sebi smo ipak ono sto jesmo, to ce se ispoljiti kad tad.
...................................................................................................
Baka me je pre neki dan pitala da li mislim da je bolje ziveti ovde, rekoh joj da je isuvise malo vremena proslo da bih mogla da procenim ali da mi se cini da smo dosta brzo stali na noge i da smo dobro u odnosu na druge koji su se mucili i po godinu dana da nadju posao u struci ili bar bolje placen.Ponekad mi se cini da mi je tamo bilo bolje, ali to je samo privid jer se secam uglavnom lepih stvari i mislim o ljudima do kojih mi je stalo, medjutim svaki put kada slucajno otvorim vesti odande ili neciji postavljen link na facebooku u vezi sa nekom nemilom situacijom shvatim da je ipak ovde mnogo mnogo bolje.
.............................................................................................
O Torontu sam iz prve ruke prvi put u zivotu cula od svog razrednog u gimnaziji.Iako jedan od onih "ozloglaseno" strogih i uvrnuto zahtevnih profesora, meni se uvek dopadao i nikada nisam odustala od svog stava pred njim, zato me je uvek zvao Don Kihot, rekao mi je da stalno jurisam na vetrenjace :)).Petar Bodiroga, tako se zove, imao je one cuvene teme za pismeni : belina boli, zrno peska iz profila, svet je ovaj tiran tiraninu itd.Kada sam upisala gimnaziju i kada sam saznala u kom cu odeljenju biti, komsinice su zabrinuto savetovale moju mamu da me smesta prebaci negde drugde, na sta je ona samo slegala ramenima i rekla "snace se ona, videcemo".Moji roditelji nikada nisu urgirali u skoli ni za jednu moju ili sestrinu ocenu, nisu nam radili domace, nisu citali lektire umesto nas,nisu nam crtali likovne radove, nisu nam pakovali tasne...uvece bi mama usla u sobu da proveri da li je sve uradjeno, sklonjeno i spakovano za sutra i da li su odela uredno slozena na stolici, poljubac za laku noc i to je to.I vecito sam im zahvalna na tome, iako mi se ranije cinilo da to nije fer jer svi ostali lakse prolaze od mene u zivotu zahvaljujuci svojim roditeljima i njihovim vezama.
Da se vratim na razrednog, tezak ali pravican covek, ciji rodjeni brat zivi negde u Torontu.Dolazio je devedesetih ovde da poseti brata i mozda zaradi malo preko letnjeg raspusta jer su tamo plate po skolama bile smejurija, u startu mu se nije svideo grad.Pricao nam je kako je ovaj zapad truo, pun kriminala, kako nema ljudskih vrednosti, kako bi ljudi svoje rodjene prodali za pare...i kako su samo pare i reklame ono sto cini zivot ovde.Ljudi se ne druze jer non stop rade ili idu svojim poslom.On je uvek spominjao tu Cehovljevu usamljenost u masi...Uglavnom kada bi ga pitali namrstio bi se i rekao, -nije tamo dobro...ono sto je verovatno progutao je da -nije ni ovde.To je bilo pre dobrih 14 godina...
Moram da vas razocaram da je zapad jos uvek truo :)) tu i tamo ga nacne neki crvic, al ga brzo saniraju ili bar zakrpe plombom.
Danas nemam vode do 5, o cemu sam uredno obavestena nedelju dana ranije.Revizija sistema pred zimu.Svakog 4tog u mesecu je provera pozarnih alarma, ponedeljkom i petkom bazen ne radi menja se voda, jednom u 2 nedelje ili nedeljno sredjuje se travnjak i park ispred zgrade...sve se odrzava pod konac.Sve MORA da radi i da bude u redu.Pored bagija koji usisava smece sa ulice ide i jedan koji skuplja lisce svako prepodne oko 11, kazu mi da zimi ide i jedan koji kravi trotoare, da ne brinem, sve se odrzava, sve MORA da radi... :))
Rad i red, ok, samo fali ona nemacka disciplina :))
.............................................................................................
I onda slucajno naletim na netu na Andriceve znakove pored puta koje moj Aca cezne da procita ali nema vremena pa mu ih ja malo cituckam dok radi za kompom uvece.
"Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Izmedju zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo, oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. "
"Kad sudimo o ljudima, njihovim postupcima i karakterima, treba imati na umu da ljudi, iz raznih uzroka koji ne zavise od njih, ne mogu svuda, uvek i o svemu govoriti istinu. Jedni je ne vide, drugi je vide naopako, što je isto ili još gore, a treći prosto nemaju snage za taj podvig, jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju, znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu - atleti. "
Andric, Znakovi pored puta
Zar vam se ne cini kao da je Andric tu pored vas i gleda ono sto vas okruzuje, sto je okruzivalo citave generacije tamo negde na brdovitom Balkanu? Andric je sve to video u istoriji, u buducnosti, i u sadasnjosti zato mi je jedan od omiljenih pisaca pored Igoa i Crnjanskog, i trenutno DZorzda Martina i Terija Preceta- malo "lakog stiva za mozak" ko voli Gospodara prstenova neka potrazi Igru prestola od Martina ili Boju magije od Preceta.Obecavam da cete uzivati :)
......................................................................................................
Naisla sam ranije kada sam trazila vise o zivotu ovde na ovaj blog, obojen nostalgijom, ali mi se stil pisanja izuzetno dopao, vredi procitati cisto zbog ljdskosti u pricama i opisa zivota u Kalgariju...
zanimljiv post sta cu biti kad porastem?
blog
http://www.srbiusvetu.org/sus/blog/5
Eto vam stiva kad ja zatajim :)
Pretpostavljam da ste procitali sve moguce forume, krstaricu, elite security, bracu hrvate i b92...u slucaju da ste nesto preskocili evo jos nekih linkova, licno nisam procitala sve sadrzaje niti propagiram nesto odatle vec sam jednostavno pronasla to na netu pa reko' da podelim ako nekog zanima...slobodno dodajte jos neki ako mislite da drugi treba da saznaju vise onom sto smatrate zanimljivim.
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Kalgari-hleb-cokolada-i-latinski.sr.html
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Biti-Srbin-u-inostranstvu.sr.html
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Hongkuver.sr.html
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Paparaco.sr.html
http://forum.b92.net/index.php?s=8157a0acb65e30ddf0bbb9391d24332f&showforum=118
http://www.elitesecurity.org/t180027-Vodic-za-emigraciju-USA-Kanada
http://arhiva.elitesecurity.org/t280626-Kakav-je-zivot-Kanadi
http://www.forum.hr/showthread.php?t=31568
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/index.1.sr.html
http://www.nemaproblema.com/canada.htm
http://forum.burek.com/zivot-u-kanadi-t517735.html
http://www.bihforum.com/showthread.php?t=29441&page=1
ovo je neverovatan spisak linkova svega i svacega al mozda mi zatreba
http://www.gold-net-petrovac.com/linkovi.htm
Vi sad sedite, citate, prelistavate i znate kako je meni ovde bar otprilike, zamislite one prve emigrante koji su dolazili brodovima nedeljama na moru i cija su pisma rodbini putovala mesecima...koliko je nama lakse.Svaki dan vidim svoje na skajpu, dok kuvam rucak ispricam se sa njima, i cesto pomislim kakav predivan luksuz, hvala Bogu na internetu :)
Northern Lights by ~AndzeJSteweiner on deviantART
Subscribe to:
Posts (Atom)