Greške (se ne priznaju)

Imam jednu molbicu, jedan prof. na York uni u Torontu radi istraživanje na temu jezičkih asocijacija pa ako vas ne mrzi popunite anonimnu anketu ovde

https://www.surveymonkey.com/s/PMRGXQ5





Ha, iskopala iz naftalina pesme mog detinjstva :) strašno šta su moji roditelji slušali, bile su tu i kasete hari mata harija,lepe brene, jasne zlokić,borisa novkovića, plavog orkestra, riblje čorbe, belog dugmeta i naravno sve kasete balasevića....

Pre nego što krenem da nabrajam gde mislim da sam pogrešila , kao odgovor na nečije pitanje (mada je ovaj blog pun naših grešaka), moram da u uvod stavim priču o omiljenoj uzrečici svoje mame, coolera i umproforca u našoj kući tvrdoglavih i teških naravi.Sledi jedna od verzija glupave priče o još glupljoj izreci koja me je nervirala pola života.

Ko zna zašto je to dobro...

Bio jednom jedan radža koji je svuda išao sa svojim vernim mudracem i astrologom, za svaku sitnicu koju je sanjao pitao bi astrologa, za svaku lošu stvar koja mu se desila trčao bi da dobije savet mudraca, ali svako malo mudrac bi mu odgovorio, vaše visočanstvo ko zna zašto je to dobro.I kralju je naravno počelo da biva dosta ovih odgovora i počeo je da se ljuti još više, jednog dana pošao je sa svitom u lov na tigra i taman kada je hteo da ispusti strelu njegov omiljeni luk se polomio i povredio mu lice i isekao ruke, besan kralj se okrenuo mudracu da mu rastumači kakav je to znak ali dobio je isti odgovor- ko zna zašto je to dobro, kralj je razjaren naredio da mudraca pogube na mestu medjutim opkolilo ih je i napalo pleme divljaka koji su prinosili ljudske žrtve svojoj krvoločnoj boginji. Po njihovom verovanju žrtva je morala da bude čista i bez ožiljaka i fizičkih deformiteta da se boginja ne bi ljutila, nakon što su pregledali ljude u pratnji i osakaćenog kralja, odveli su mudraca...I tako je kralj shvatio da je mudrac ipak bio u pravu ovog puta.

...................................................................................................................

Za razliku od ljudi koji ne priznaju, ne vide, ignorišu, ne razumeju i ponavljaju svoje greške ili se uopšte ne trude da ih isprave, ja vrlo dobro znam gde sam pogrešila i trudim se da učim na svojim greškama.
Moje greške nisu neke katastrofalne stvari koje su mi uništile ili promenile život, one više liče na propuštene prilike ili izgubljeno vreme...Ovaj ceo blog je nastao zbog toga, da ih ja ne bih ponavljala i da bih drugima skrenula pažnju na neke sitne zamke emigracije i lokalne birokratije.Nikom to neće spasti život ali će im uštedeti vreme, novac i trud.
Posle svake situacije koja nam se obije o glavu ili o novčanik, mi sednemo i razgovaramo da vidimo šta smo mogli bolje da uradimo, i kako da u sličnoj situaciji sledeći put reagujemo bolje, bez toga ko je kriv i bez puno prebacivanja tipa zar ti nisam rekla ...što nekako uvek dodje na kraju, jer iako moj dragi ima mnogo bolji instikt za ljudske karaktere, ja imam bolju viziju u kom pravcu neka situacija može da se razvije,ali kada počnem o tome obično sam optužena da negativišem i da nemam poverenja i na kraju dobijem isfrustriran odgovor -da, da, ti imaš kristalnu kuglu...Naravno da nemam, ali imam mozak,imam iskustvo svojih roditelja koji su me od malena učili da prvo zamislim najgore moguće što može da se desi pa da onda uradim nešto rizično(što me i dalje nije sprečilo da usred januara upadnem u zaleđenu tisu ili da se penjem na vrh krova dok su oni na poslu i poslatram ravnicu )imam i onaj osećaj u stomaku koji mi je sto puta ranije rekao da to neće biti dobro za moju porodicu.Postoje ljudi koji kad mi se obrate naizgled u dobroj nameri odmah uključuju taj unutrašnji alarm koji me dovodi u stanje pripravnosti, deca i životinje su maheri za to da prepoznaju u ljudima ono što im se ne dopada, ali mi smo vaspitanjem istrenirani da ugušimo taj alarm i budemo fini i kulturni prema svima.

To je moja prva greška.
Nisam dovoljno slušala taj unutrašnji instikt u nekim situacijama u životu, dozvolila sam da me lepo vaspitanje i kultura dovede u situacije gde sam mogla samo sebe da krivim i da se kajem jer nisam bila oštrija, makar ispala budala, sa budalama bar niko neće da se kači i ima posla.

Nažalost, još nisam naučila kako da iskontrolišem to vaspitanjem uslovljeno ponašanje, uvek se trudim da budem jaka i fina kada to ne bih trebala da budem. To me je umalo koštalo drugog deteta, jer sam znala da nešto nije u redu od samog početka ali svi su mi govorili da umišljam. A ja sam bila fina pa nisam histerisala dok su me ubeđivali da sam luda, jer me drmaju hormoni, iako sam imala osećaj da sam ja u pravu i da je moj stomak u pravu...Svaka majka je bar jednom bila u toj situaciji (ako ne i jednom mesečno) gde tačno zna da nešto tu nije u redu sa njenim detetom i ima taj osećaj...ali onda umesto da veruje sebi, pređe preko toga kao ma sve je ok, previše se brinem, preterujem itd.

Znala sam i da nešto nije u redu sa Aleksom kada je imao svakog meseca po jednu upalu uha i kada je sa 3.5 godine bio poslat kod logopeda jer ne govori u vrtiću.Posle pola godine zakazala sam kod audiologa jer lekari nisu preduzimali ništa sem što su mu davali sve veće i veće doze antibiotika(dotle dok nas farmaceut u čudu nije pitao da li mi znamo da je prepisana doza veća od one za odrasle), ali pošto sam to uradila na svoju ruku i poseta je trebala da košta oko 100$ odmah sam naišla na negodovanje u kući,zašto da plaćamo za nešto ako već iamo besplatnog lekara... moj dragi, kolege na poslu i lekar su me ubeđivali da je to normalno kad deca krenu u vrtić da su često bolesna i da će on to prerasti...Pustila sam da me ubede, sve dok jedne noći njih dvojica nisu završili u ER gde je dete vrištalo držeći se za uvo iz kog je curila krv i gnoj.Tada je lekar u ER preslušao tatu -kakvi smo mi to roditelji i šta smo dosad čekali da vodimo dete na testove (naravno da smo mi samo pratili savete našeg porodičnog lekara i ja sam joj verovala ignorišući svoj osećaj, čak sam otkazala onu prethodno zakazanu posetu) i da ovako može da ogluvi itd.Tada se konačno i moj dragi malo trgnuo, testovi su pokazali 30% gubitka sluha mesecima koliko su trajale te infekcije, nus pojava su bili gubitak apetita i prolivi zbog antibiotika, gubitak ravnoteže zbog pritiska u unutrašnjem uhu, gubitak na težini,loše spavanje i hrkanje, nepravilan razvoj govora...morali smo da se odlučimo za operaciju i ugrađivanje ušnih cevi, do poslednjeg sata smo se mučili da potpišemo taj papir i na kraju ta 15to minutna operacija je rešila sve, nije više bilo nijedne upale,dete je počelo konačno da jede kako treba i da čuje i govori kako treba, živnuo je i počeo da se penje i trči okolo više nego ranije.

Pogrešila sam što nisam slušala svoj instikt i isterala svoje 6 meseci ranije makar i kroz svađu i tražila savet drugog lekara i odvela dete kod audiologa kada sam znala da treba da se preduzme nešto bolje od večitih antibiotika.Uštedela bih mu mesece mučenja i bolova.Pogrešila sam što sam dozvolila sebi da verujem svima osim sebi, misleći da su oni stručniji, možda jesu u svom poslu ali niko nije stručniji za moje dete od mene.

Druga greška je odlaganje stvari na koje nisam spremna ili koje mi ne prijaju.
Jednom mi je najbolji drug u šali rekao ako već treba da progutaš žabu, progutaj je odjednom celu i završi s tim,a ne tebi danima visi to u vazduhu i umesto da završiš za dan rastegneš svoje mučenje na mesece.
Svi smo mi majstori da izbegavamo i odlažemo ono što stvarno ne želimo da uradimo.Volela bih da sam ranije došla u Kanadu, pre deteta imali bi mnogo bolji i lakši start ali ko zna koliko bismo ovde odlagali dete.Tamo smo ga odlagali 7 godina, dok sredimo sprat, dok ja dobijem stalan posao, dok nam Kanada odobri vize...Ustvari ja nisam bila spremna na taj korak, ja nisam mislila kao moj muž da je moj život nepotpun i beznačajan ako nemam dete i imali smo dosta oštrih razgovora na tu temu.Odrastala sam devedesetih gledajući svoju majku koja nikada nije ništa sebi kupila već je sve davala nama, nije imala ni za frizera pošteno, nije imala šminku ni lepe stvari koje su druge žene sebi dozvoljavale, ona nije imala -ali smo zato mi imale sve što su mogli da nam pruže.Dane je provodila vukući gajbe na hladnom kod privatnika a noći perući veš, peglajući, kuvajući ručak za sutra ili pekmez za zimnicu, zaklela bih se da nikada nije spavala više od 5 sati i radila je svakog vikenda.Nisam želela da budem kao ona kad odrastem, rob posla, kuće i dece.Zamišljala sam svoj život drugačijim, sa više putovanja, slobode i manje kompromisa.
Stvarno nisam videla ništa poželjno ni fascinantno u tome da se udebljam ko kit, da mi neko mesecima uzurpira telo i da me sve boli non stop,da prodjem kroz torturu porođaja u lokalnoj bolnici koja je glavni izvor najgorih urbanih legendi vezanih za šta sve može da pođe loše kad ima padneš pod nož... nisam videla svoj život u usranim pelenama i povraćki, u neprospavanim noćima, dreci i histeriji,bolovima...jednostavno nisam bila spremna da se žrtvujem, da dam svoje telo i slobodu, jer nisam znala zašto bih to morala da radim- pa šta ako nećeš decu nije smak sveta, još uvek mislim da nisu svi stvoreni da imaju decu, niti je glavni cilj u životu imati dete,dete nije trofej, statusni simbol ili kućni ljubimac,glavni cilj je biti dobar roditelj ako si vec uspeo da napraviš jedno...
Ali, bili smo već godinama u braku i pritisak porodice i društva koje je naviklo na trudne mlade (moja priča je bila ona-udala se iz ljubavi a nije čak ni morala) je postajao nepodnošljiv.Svakog dana kada bih krenula na posao svekar bi me pitao neko pitanje tako da provuče ideju da kasnimo, jednog dana je rekao -vidi što je lepa ona trešnja, znaš šta fali pod njom, jedan dečkić da je bere...moji roditelji nisu bili tako suptilni, bili su još gori.
Čak me je i oštra doktorica u ženskom dispanzeru napičkala i bukvalno sam istrčala plačući nakon stvari koje mi je rekla, da sam kukavica, da ne volim svog muža i da ga ne mučim ako neću dete, da je 1000 njih pre mene prošlo kroz trudnoću i porođaj i šta se ja sad tu pravim pametna, i da potražim pomoć psihologa jer je moj problem u glavi...Na kraju posle 6 godina odlaganja i pregovaranja dobila sam ultimatum, da on ne može da zamisli svoj život bez deteta i to je to.
Kada smo konačno prošli kroz sve to, shvatila sam da nije vredelo to što sam odlagala jer mi nije ostalo puno vremena za drugo dete koja sam ovaj put ja želela, i da bi nam bilo puno lakše da smo došli sa većim detetom u Kanadu, jer bi on išao u školu a mi bismo mogli da tražimo bolje poslove i bilo bi nam lakše finansijski.Mogla bih ovde odmah da imam drugo, umesto da i njega odlažem 4 godine dok Aleksa krene u školu i ja dobijem stalan posao...ista priča.

Nisam puno pogrešila,jer su moji marsovci ipak tu, ali čini mi se da nisam trebala da odlažem toliko dugo.

Treća greška, je moja pretpostavka iz mladosti da se nikada neću promeniti,
da ću imati iste želje i iste ideje o životu, iste stavove gde god i kad god se nalazila...Kako život ume da te ponekad opauči i postavi na mesto...Prvo sam sve to moje morala da zakopam u najdublju rupu kada se rodilo dete, posle neprospavanih noći i drastičnog razvoja stokholmskog sindroma jedina misao u glavi mi je bila koje su njegove potrebe.Ja nisam postojala, moj dragi jedva da je postojao,moje vreme nije postojalo, moj život se pretvorio u naš život jer smo bebac i ja bili kao sijamski blizanci...Sve ono što sam mislila i u šta sam želela da verujem u mladosti, pre njega, se promenilo i nestalo...
To je ista ona glupava pretpostavka sa kojom žene ulaze u brak sa ne tako savršenim ljudima misleći da će se on zbog nje promeniti...ne draga, ti si ta koja će se menjati i trpeti sve i svašta, još više ako dobiješ dete...ti si ta koja će verovati da je on od sutra drugi čovek, da ne pije više i ne udara kad popije, koja će kačiti sliku sveca na kalendar na zidu na dan kad je obećao, i koja će mesec il dva kasnije kada prekrši obećanje ubediti sebe da će se on ipak promeniti, zbog nje, zbog dece (jer on je tako dobar kad ne pije i ima dobru dušu, samo kad popije to nije on, to je prokleta rakija)...Videla sam to kod svojih drugarica.
Ljudi greše kada veruju da se oni ili njihov partner neće promeniti na gore, ili neće promeniti uopšte.Mi se menjamo svaki dan, i svakim korakom postajemo neki drugi drugačiji ljudi, sa više iskustva, više kajanja i manje očekivanja.
................................................................................................................................

Trebalo je ranije da razmišljam o odlasku u inostranstvo( zapravo jesam ali nadala sam se da ću otići u Nemačku kod babe i dede).Trošila sam svoje vreme mučeći se da prevaziđem prepreke koje mi je birokratija i sistem i politika sistema stavljala na put.Htela sam da upišem engleski, bilo je 30 mesta na 150 kandidata, bila sam prva ispod crte na prijemnom, moji nisu hteli da daju mito da me ubace na listu.Silom prilika upisala sam tamo gde je preostalo mesta i gde mi je već bilo par drugarica i sestra od strica, vaspitačku školu, mama je naravno rekla -ko zna zašto je to dobro.Na kraju, završila sam to i učiteljski fax, dala razlike i polagala jezik da dobijem od ministarstva dozvolu da radim ono što sam od starta htela, da predajem engleski u osnovnoj školi.To sam i radila godinama da nakupim iskustvo u struci za imigrantsku vizu.
Ispalo je da za odlazak to i nije bilo tako loše, moj engleski je bio savršen a mogla sam lako da akreditujem vaspitačku diplomu i da počnem da radim ovde.

Znam da nisam pogrešila što sam sa par kofera i bebom pod miškom otišla preko pola sveta, samo mi je žao što nisam ranije...

Kasno shvatite koliko je absurdno u našem školstvu tražiti od nezrelih 15to ili 18to godišnjaka da odluče o svom budućem zvanju i životu, da zamisle sebe u narednih XX godina, ja evo imam 3 i po decenije i čini mi se da ponekad ne vidim sebe za 5 godina, a ponekad jedva nazirem sledeću nedelju...A oni kasno shvate da su se zeznuli u proceni kada postanu stalna postavka na birou, počnem da se smejem u sebi kada mi oduševljeni roditelji srednje klase u srbiji pričaju kako im je dete upisalo fotografiju ili arhitekturu, ok možda ima smisla pratiti svoje snove ali jedino ako nećeš živeti u srbiji.Za fotografa ti ne treba 4 godine faxa a za arhitekturu i dizajn ti samo treba debela veza kod rodjaka koji drži građevinsku firmu, a i onda radiš sve po starom kalupu koji je neko već napravio-zgrada je zgrada bitno da se kvadrati prodaju.Srbija ne voli sanjare,vizionare, zanesenjake i inovatore, takvi tamo najgore prodju, pogledajte Teslu, čovek je morao da pređe okean da bi promenio svet i danas učimo jedan pasus o njemu u knjigama, a da nije njega niko od nas ne bi ovo čitao, ne bi bilo ni svetla ni interneta.S druge strane, Amerika i zapad uopšte, ih prihvata ali samo pod uslovom donose profit.

Pisala sam dosta o greškama koje ljudi prave u emigraciji, o tome da dolaze sa pogrešnom vizijom lake love u Kanadi,da se zaglave na jednom mestu ili u getu velikih gradova, da neće da rizikuju dalje bez obzira što su se već upustili u rizik dolaska, da neće da se menjaju ili nisu dovoljno fleksibilni,da očekuju da će ostati iste osobe i da će za par godina uspeti da postignu nivo koji su ostavili tamo ako su tamo imali nešto, da previše očekuju od sebe i Kanade, da dozvole sebi da postanu negativni i ksenofobični u multikulti društvu...

Možda bi lakše i kraće bilo da napišem gde nismo pogrešili.

Nisam pogrešila što sam pristala na bebi ultimatum, koštalo me je moje slobode i želja, ali nije mi žao, dobila sam puno, puno više, nego što sam ikada mogla da zamislim.

Iz moje perspektive nisam pogrešila što sam ostavila ništa+beznadje tamo i dozvolila sebi da pokušam drugde, ne bitno gde.Sve i da nisam uspela, dugujem sebi da bar pokušam da promenim svoju situaciju i svoj mali deo svemira na bolje.

Nismo pogrešili što smo se stalno selili tražeći bolji posao i bolje mesto za život, dok ga konačno nismo našli.
Nismo pogrešili što smo živeli i u lošijim komšilucima ali jednu ulicu od posla, to nam je uštedelo vreme i novac za auto, mogli smo da ručamo zajedno kao porodica za vreme pauze za ručak, što je verovali ili ne i sada slučaj.
Nismo pogrešili što i dan danas živimo na isplaniranom budžetu i ne dozvoljavamo sebi luksuz kupovine gluposti koje nisu korisne (osim ako nisu igračke za decu).Aleksa ima kasicu prasicu, kad god osetim da trebam ja mu dam koji dolar i kažem mu hvala što mi pomaže oko brata, ili u kuhinji i da je najbolji brat na svetu, ali ne plaćam ga da mi odradi neki zadatak, nema šanse, to je njegov deo posla kao člana ove porodice.Piggy ima preko 50$ konstantno jer nije neki trošadžija i stalno se grebemo od njega za bus ili pijacu, ali mu vratimo, hoće on da da bez problema nije cicija, tako da kad reši da baš mora da ima neku igračku kasica ide sa njim u prodavnicu i on plaća na kasi, naravno da ja dodam ako fali :)
On zna da sve ima vrednost u radu i da ne pada s neba i da stvari moraju da budu korisne, ako se ne igra sa igračkama i dosadno mu je mama će ih poslati u scrap store deci koja hoće da se igraju sa njima,( isto ako ne stoje na svom mestu već su razbacane po kući)...recimo da nisam najblaži roditelj na svetu, ali sam bar iskrena i poštena prema njemu.

Nismo pogrešili što se nikada nismo okrenuli jedno protiv drugog, čak i kada nam je bilo najgore ili kada je jedan od nas dvoje bio krivac za situaciju.Da, rasprave i sukobi mišljenja postoje u svakom braku i to je normalno, ali je isto tako normalno ponekad napraviti kompromis i pitati sebe šta je tačno uzrok besa, da li sam ja stvarno u pravu i koliko ja ta stvar zaista bitna za funkcionisanje ovog sveta ili porodice...
Zbog čega ja mrzim praznike i datume itd. jer generalno ne volim situacije gde me neko tera da nešto uradim zato što svi tako rade. Dve moje veoma dobre drugarice koje su praktično odrasle zajedno nisu pričale godinama jer su bile kume i jedna je zaboravila da drugoj čestita prvu godišnjicu braka, ova ju je napala kako nije dobra drugarica našta je ova druga odgovorila da ima problema i da je sebično očekivati od nje da brine o svima osim o sebi kad joj je teško, osim toga čestitala je sa zakašnjenjem evo sad...mislim da je svađa potrajala godinama, u mojim očima nije bilo nikakvog razloga za to ali eto ...Mrzim datume, godišnjice i praznike jer je društveni marketing uslovio da svi moraju da obraćaju pažnju na tih par dana u godini i ako omaše onda se ne računa cela godina truda, znači kupiš buket za godišnjicu, prošetaš ga tako da ga svi relevantni vide i ti si najbolji muž na svetu...malo sutra :)
Ili kupiš dečku-devojci od zadnjih studentskih para neku lepu stvar a njemu-njoj se to čak ni ne sviđa i još ti otvoreno kaže kako nemaš pojma o njegovom-njenom modnom ukusu čim si mu kupila tu boju...
To su gluposti i nebitne stvari u životu, ako nekom hoćeš da pokažeš da ti je stalo ne moraš da čekaš jedan dan u godini, možeš svaki dan da učiniš nešto lepo za njega, ako ti se ne sviđa to što si dobio ili ti ne treba, lepo kaži hvala i kupi sam sebi, ili kao ovde traži gift card za prodavnicu koju voliš :)
Brak je na velikoj probi u emigraciji, ljudi se menjaju u novoj sredini, menjaju im se navike i vrednosti,menjaju im se mogućnosti i sloboda,menja im se odnos sa partnerom, bili oni svesni toga ili ne.

Nismo pogrešili u tome što pre svake bitne odluke vezane za posao ili finansije, prođemo kroz analizu na koji način će to da utiče na našu porodicu, i napravimo listu prioriteta i ciljeva i pripremimo se za moguće negativne posledice.
Nismo pogrešili što učimo decu da nam je zajedničko vreme najbolji poklon, čak i po cenu da se kroz suze odreknu igračaka koje sva ostala deca imaju, ili da je odlazak u safari park i dan sa tatom bolji poklon od plastičnog vozića za rođendan.Jer iako klinac ne zna, ja znam da za 10 godina neće više slušati pištanje kineske igračke ali će slušati reči svog oca jer će naučiti da je on uvek bio tu za njega...

I sad moram da završim ovaj duuug i previše ličan post, jer jedan hleb čeka da se peče i jedan klinac čeka da ide na sankanje posle škole.

Evo vam moj rodni grad, i posle 20 godina izgleda potpuno isto, zarđao i zapostavljen od svih...

Priče ( koje su skrenule sa teme)

Par sitnica, kroz priču, možda nekom dobro dodje.

Lepak

Pre dosta dosta godina kupili smo nove delove za kuhinju, radna ploča je bila prekrivena folijom i kada sam je skinula neki jezivi žuti lepak je ostao svuda po ploči, probala sam da ga oribam vodom i sudjerom, bezuspešno, probala sam alkoholom -zasmrdela sam celu kuću, nije ni mrdnuo, probala sam da stružem i nož i ja smo bili totalno ulepljeni. Na kraju sam odustala i rekla sebi e jbga, bila je jedna mala površina gde sam kao nešto očistila i posšto je kod mene stalno neko testo negde taman spremno za rad posula sam taj mali deo brašnom da razvučem hleb ili picu ne sećam se baš, i onda kad sam završila brašno se prosulo i po ostalom lepku i vezalo za njega, mogla sam sasvim lepo da operem ljigavu masu brašna i lepka bez da nožem oderem celu radnu ploču, neverovatna stvar.Posle sam saznala da se fleke od ulja od kola u garaži posipaju peskom i tako čiste, ne razmažeš ulje po celom podu.

Čist tepih

Radeći u produženom boravku prosečne srpske škole jedne godine izludjivala me je količina mrva, papirića i končića po tepihu u učionici koja je usisavana možda jednom nedeljno, i to pored svih ostalih stvari koje su me izludjivale.Deca nisu imala nikakve igračke, imali smo dve povezane prostorije iznad kuhinje od kojih je jedna bila kao učionica sa klupama i tablom i nije imala grejanje, a druga je imala par sundjera i jedan stari tv koji nije radio i taj famozni tepih, ništa više.Donosila sam od kuće glinamol, papire, bojice,vunicu sve živo što mi je padalo na pamet samo da zabavljam decu tih 5-6 sati koje su provodili sa mnom.Inače taj moj prvi posao je posebna priča i večita trauma, ali o tom nekom drugom prilikom, tu sam na sopstvenoj koži osetila beznadje prosečne škole, njenih nastavnika i jad i bedu propalih porodica, jedno prilično uspešno vatreno krštenje.Čistili smo tepih za sobom tako što sam na rolne od tolet papira naopačke namotala široki selotejp tako da lepljiva strana bude spolja i onda su klinci presretni rolali te svoje usisivače po tepihu i takmičili se ko je više pokupio, eh tugo moja.
Kada sam počela da radim u toj školi i ušla u tu sobu imala sam 30toro dece od prvog do 4tog razreda i 2 prazne i hladne sobe bez ičega, pola njih je naviklo da bude gladno i hladno jer su bili iz socijalnih porodica, i sa nekom decom mi je dan počinjao u 5.30 ujutru a pratila sam ih kuci u 5.30 uveče, i ponekad sam imala takav radni dan da sam izmedju 7 i 2 radila u nastavi, mesecima, a posle od 2 do 5 u boravku...mogla sam komotno da spavam tamo niko ne bi ni primetio, a za sve to vreme me niko nije plaćao za nastavu i zamene samo moja regularna mesečna plata...ostalo je bilo 'dobrovoljno moraš'...Kada sam posle nepune 2 godine izašla iz tih soba i iz te škole, sobe su bile tople, tv je bio popravljen (naravno jedan moj drugar ga je sredio za dž) i imali smo dvd plejer za crtaće i obrazovne emisije koji sam kupila od nakrpljenih para koje su nesvesno donirali roditelji -tako što smo mesecima klinci i ja spremali predivne rukotvorine o mom trošku za materijal naravno, škola se nije učipila ni za selotejp,i onda ih za božić prodavali roditeljima i nastavnicima za siću,a bile su to predivne glinene činije, ukrasi za jelku,oslikani ramovi za slike, ikebane od makarona ofarbane u zlatno i srebrno,nakit od specijalnog plastelina koji se peče i gline,ma svašta nešto,sakupili smo taman za jeftini DVD plejer i par igračaka.Zidovi su bili prepuni dečjih radova i postera o lepom ponašanju koje smo sami pravili, imali smo mini biblioteku sa enciklopedijama koje sam donela od kuće i knjigama koje sam skupila od prijatelja,imali smo policu sa igračkama koje sam opet donela od kuće i ponešto smo kupili iz našeg malog fonda...imali smo tolet papir, sapune, maramice, salvete, sve što nam je trebalo, imali smo ćebad i jastuke za one koji žele popodne malo da odmore, plastelin, glinu, bojice, krede u boji...čak i kartu sa smajlijima, svaki dan smo crtali žutog, zelenog ili crvenog smajlija za decu da označimo kakvi su bili tog dana, i čim neko skupi 25 žutih dobijao je šansu da izvuče poklon iz posebne kutije na ormanu...kesicu klikera,kutiju nalepnica, novčanik,rubikovu kocku, bila je gomila korisnih sitnica unutra koje sam negde kupila jeftino ili iskopala kod kuće, i deca su se sva trudila da ne zarade zelenog ili crvenog ljutka jer bi onda poništili sve one dobre žute pre njih.Oslikali smo i obojili mural od 12 metara u školskom dvorištu, za ovo je škola kupila farbu doduše...Ušla sam u najgori i najsumorniji prostor i napravila od njega mesto gde su deca bila zaštićena i jedva čekala da dodju, bilo je dece koju sam slala da mi kupe užinu i krišom im rekla da kupe sebi šta god hoće, kiflu , kroasan jer sam znala da danima nisu ništa jeli osim jednog bednog obroka u školi, za koji si dobijao dreku i viku iz kuhinje ako tražiš dodatak jer je dodatak išao kući sa kuvaricama (pola svakog dečjeg obroka je završavalo na misterioznim mestima, kunem se da je jednom trebalo za ručak da bude 12 šnicli koje sam videla ujutru kupljene u kuhinji a bilo je samo 12 polovina od celih šnicli na dečjim tanjirima)...I tako, kupovala sam sebi velike kutije keksa ili nekoliko peciva da bih mogla da ih podelim sa njima sve dok direktorica nije saznala i zabranila mi da ih šaljem po hranu u prodavnicu.Jel treba da pominjem da nisam smela nikom ni na šta da se žalim, jer je jedna polovina škole bila u rodu sa drugom i u ratu sa trećom? I dan danas me duša boli kad se setim te dece, i svoje nemoći da nešto promenim.Od spremačica do nastavnika svi su mi govorili da sam luda što se uopšte trudim i bacam pare kad nekim roditeljima nije stalo do te dece, a meni je bilo bitno da ta deca imaju nešto lepo i vredno, da stvaraju da se trude, da pomažu jedni drugima.Stariji su bili tutori mladjima i pomagali im oko domaćeg, naučili su da čuvaju stvari i knjige u boravku kao da su njihove, i umesto da beznadežno skaču i glože se u praznim hladnim sobama, imali smo mali raj za kreativnost...jedne zime smo po plafonu razapeli silk za pecanje na kom su bile nanizane stotine pahuljica tj kuglica od folije različite veličine koje su svetlucale na suncu i visile u vazduhu poput grudvica snega, izgledalo je divno, plus pola dana su deca pravila kuglice i cepkala foliju a onda su je iglom nizali na silk sledeći dan.
Jedino hvala koje sam ikada dobila pre nego što su se potrebe za mnom završile u toj školi, bilo je od dece i roditelja,i naravno puno suza, od kolega sam dobijala mrke poglede jer -deca dodju i prodju ne treba se previše truditi oko njih i biti im drugar,a od spremačica grdnje jer je tepih u stalnom haosu posle naših rukotvorina, otuda tolet papir rolna + selotejp+ deca = čist tepih.

Vrbov čaj za baštu

Tata me je uvek vodio na pecanje, svakog leta bi našao novog dolmočuvara sa kojim bi se uortačio i ovaj bi mu hranio mesto za šarane ili tostolobika, ili bi mu ostavljavili nešto ribe kad povuku mreže.Jedne godine išli smo na Tisu u vreme kada se stavlja rasad paradajza i paprike, čuvar je bio vrlo siromašan čovek, imao je sina prvenca teškog invalida koji je sedeo u stolici nepokretan i jedva govorio, imao je ćerku malo mladju od mene, ženu i par životinja od kojih su živeli.Primanja su mu bila crkavica, lekovi za sina skupi, živeli su od ono malo hrane iz bašte, ribe iz reke i od životinja, kokošaka, prasića i jedne krave.Leti su išli u nadnicu i da seku trsku za trščaru.Naišli smo taman da pomognemo oko sadjenja i videla sam da spremaju neku mutnu braon tečnost od vrbovog pruća koju sipaju u blato spremljeno za biljke, tako sam saznala za vrbov čaj koji pomaže da se rasad i biljke prime, može da se koristi i za brže razvijanje korena iz reznica i ima više načina da se napravi, topao koji se pravi za dan ili hladan koji se pravi 4 nedelje.Prošle godine sam sadila paradajz sa jednom tabletom aspirina pored korena, aspirin tera paradajz da pravi u odbrambene hormone i u startu počne da se brani od štetočina i gljivica čim ga presadim napolje, pošto je prvi aspirin pravljen iz vrbove kore ovo mi potpuno ima smisla.Nažalost nisam našla vrbovo pruće nigde okolo.
Te godine smo imali gomilu debelih masnih tostolobika koje smo uvaljali u brašno pržili u vrelom ulju i onda prelivali sa puuunoo tatinog specijalnog preliva u koji ide kašika vegete, 2 kašike seckanog zelen lišća, sok od jednog limuna i 2 sitno isečena čena belog luka i malo ulja.

Piletina na kineski način

Uvek se divim kako su komadići mesa u kineskoj hrani tako fantastično sočni unutra a krckavi i slatki spolja, a stvar je vrlo jednostavna, u njihovoj kuhinji se puno koristi skrob i za meso i za povrće, tajna je u skrobu!Duguljasti komadići mesa veličine oko 2 cm se začine i posole i uvaljaju u skrob, skrob zatvori pore i meso ostaje sočno unutra ako se peče na jakoj vatri, obično mi treba samo kašika ili dve ulja i tiganj koji se ne lepi, uključim par minuta na najače i kad počnu da rumene ubacim u tiganj punu kašiku meda koji ih karameliše spolja, neverovatno jednostavna a super ukusna stvar.sa neta-
Here is a recipe for marinating beef (any protein) with good results.
For 1lb of beef or chicken
1/2tsp baking soda
1 tsp sugar
1 T cornstarch
1 T soy sauce
1 T water
2 T cooking oil
you can also add sherry if you want ( 1 T) for additional flavor

What is important is that your pieces of meat are uniform-and that you marinade for at least 1/2 hour- longer is better.Heat some oil on high, add your beef/chicken and stir fry until it just changes color, don't overcook it all the way through. Remove, and drain the oil off. High heat though is what is important.
It is high heat, and not coating the meat in a powder - it is cornstarch mixed with the liquids, that's what gives that wonderful texture. And before you start to stir fry, let it get a good bottom first, then it will lift off without a problem.

http://www.seriouseats.com/recipes/2009/09/cornstarch-stir-frying-asian-food-slurry-woks-hunan-lamb-recipe.html

http://chinesefood.about.com/od/cookingtechniques/f/velvetchicken.htm


Onaj razgovor

Došlo je vreme kada malo, malo pa moram da ima onaj razgovor sa detetom.Onaj razgovor kada ti reči zastaju u grlu, kada tražiš izlaz samo da ne moraš da lažeš i kada se dete otvoreno i moralno buni jer su tvoji odgovori iskreni i grozni...Kada sam sebi deluješ kao najgora i najlicemernija osoba na svetu jer govoriš da je dobro nešto što nije i da tako mora da bude a znaš da ne mora...
Ne, nije ono što mislite, mi smo tek u petoj godini.'Onaj ' razgovor smo juče vodili o tome kako jaja dolaze na naš sto, i naravno da je youtube i emisija How its made jedan od najboljih resursa za te razgovore pokazala gomilu kokošaka u kavezima u metalnim hangarima koje jedu sa jedne trake a jaja ispadaju na drugu traku, moje dete se odmah rastužilo, one su u zatvoru, i nikada ne vide sunce i travu...to nije kao u crtaćima koje on gleda, to nije u redu da ljudi to rade, zašto ljudi jedu životinje i drže ih u kavezima? Zašto ljudi moraju da ubijaju životinje, to nije u redu....
Razumete? Kad god me pita o nečemu vezanom za čovečanstvo, ili našu planetu, ja nemam ništa lepo da mu kažem, stalno ga ubedačim, a i on ima pitanja, ma stvarno...
Gde su dinosaurusi mama.....ahm, ubila ih kometa.Sledi rafal negodovanja i još puno puno podpitanja...
Zašto ljudi i sve umiru...priroda je tako napravila ljubavi? Emmm, sledi objašnjavanje o krugu života, lancu ishrane i kako priroda funkcioniše, uz malo njegovog moralisanja da to nije u redu itd.
Šta je Bog? definitivno najgore pitanje za mene, jer kad objasnim šta ljudi zamišljaju da je bog, onda moram da objasnim kako svi ljudi misle da je njihov različit možda čak ibolji od drugih i imaju različito ime za boga a neki imaju i više bogova...imam osećaj da će mu mozak eksplodirati od informacija,a ja sam totalno nesposobna da lažem svoje dete, što me dovodi do poslednjeg pitanja od pre neki dan, Zašto ljudi ratuju i ubijaju jedni druge, tugo moja, i tu negde oko pete godine prestaje njegovo detinjstvo i vera da je svet dobar i da su svi ljudi dobri, tu negde shvata šta vidi na ekranu i shvata odakle mu dolazi hrana i neverovatna stvar ali sa toliko optimizma priča kako se neke loše stvari mogu promeniti na bolje i da će naučnici koji su njegovi idoli, nešto kao superheroji, naći neverovatne stvari da sve poprave, da mu ja totalno verujem.

Poseta muzeju emigracije

Često smo slušali pre dolaska ovde kako Kanada rastura brakove, i posle toliko godina počinjem da uvidjam tu stvar koja se ponavlja medju imigrantskim parovima koje znam, to da uvek jedan uspe da se izbori za bolje plaćen posao koji obećava neku karijeru a drugi ostane u zapećku vezan za brigu o deci ili osakaćem nevažećom diplomom, ponekad sprečen da napreduje neznanjem jezika. Ne mora uvek muškarac da bude taj uspešnjiji i bolje plaćen, mada deluje da je njima lakse da se probiju, ima parova gde je zena ta koja je imala bolji start, i bez obzira ko je uspeo da udje na bolje radno mesto i platu, nikada nisam upoznala imigrantski par sa decom koji je dosao sa nekim diplomama odande i gde su se oboje ostvarili, oboje lepo zaradjuju i rade posao koji vole, zapravo i medju emigrantima koji su ovde 10tak godina postoji ista pojava dispariteta mozda cak i opcija da su oboje ostali van struka.I sto egzoticnija diploma (umetnik, muzicar, pravnik, politikolog, prosvetar, filozof...) i vise dece, to manje sansi za brz uspeh.
Naravno ima nade za onaj spor i preko trnja uspeh, vraćanje u školu, zivot u štednji, nada da ce kanadska diploma doneti bolji posao, na nesrecu, emigranti nemaju para za dobre diplome, pogotovo ne emigranti sa decom, oni nemaju ni vremena ni para.
Biće im ponudjeni neki kursevi, zenama (kao i meni i 3 moje poznanice) PSW- licni asistent (koji radi prljave poslove za bolesnike koje medicinske sestre neće da rade, kupa ih, menja pelene itd), medical office asistant- sekretarica u ordinaciji, vaspitač i eventualno računovodja.Muskarcima- zanati, ako imaju smisla za to ili neki kursevi vezani za software i računare, ništa ozbiljno naravno par meseci - godina, papiric da si zavrsio kurs pa se snalazi ako imas kefalo za to.Te kurseve u većini slučajeva sami treba da plate u visini od par hiljada dolara po semestru.
Što je jos gore postoji gomila trećerazrednih privatnih koledža koji za vise para obećavaju brži put do posla sa katastrofalnim kursevima i iako se reklamiraju kao uspešni, poslodavci zaziru od manjka iskustva koje polaznici kurseva uglavnom imaju i čim vide te diplome preskacu rezimee, ove institucije imaju ljude koji rade za telefonima i vrbuju emigrante bez trunke savesti za sopstvenu proviziju iako znaju da im uzimaju poslednji dolar iz džepa i hranu iz usta, vrbuju ih putem krivice- zar ne želite da uspete, zar ne želite da vašoj deci bude bolje...pričam o Everestu,Triosu, feniksu i corinthianu i svim američkim privatnim i online brzim opcijama koje se polako šire i ovamo.Mada za nekog je bilo kakva opcija bolja od nikakve, ako vec dajete pare na ponovno obrazovanje idite na regularni kanadski koledž čije je ime poznato budućim poslodavcima.



Od svih nas koji smo dosli u poslednjih 5-6 godina, znam samo jednu jedinu osobu koja se hrabro vratila u školu.
Iz toga izvodim zaključak da ce porodica "uspeti" "finansijski da prezivi" u Kanadi ako jedan uspe da dodje do pristojne plate, a drugi malo potpomaže nekom manjom platicom ili nekim part time poslom,ili se žrtvuje za porodicu i ostane da pazi na klince,
i da ce porodica i brak "opstati" u Kanadi ako oboje na to gledaju kao na ravnopravan i jdnako bitan doprinos porodici, onog momenta kada partneri počnu da se odmeravaju medjusobno poslovima i finansijama, stvar ce pući, jedan će se uvek osećati jadno i nezadovoljno a drugi kao da mu pripada više prava jer više i zaradjuje.Videla sam i to, to nezadovoljstvo podriva svest pojedinca o sopstvenoj vrednosti i onda se smatra ugroženim od strane sopstvenog "uspesnijeg partnera", čak i ako partner zaista nije kriv za tu nejednakost niti se ponosi njom, ona je tu.Muškarci u mnogim zemljama imaju bolje plate na istim radnim mestima i sa istim diplomama od žena koje bi podjednako dobro radile taj posao, volela bih da kažem da je Kanada izuzetak ali nije, iz nekog razloga žene jesu manje plaćene na istim pozicijama i u istim firmama ali se zbog toga što svako mora da krije svoju platu o tome malo zna.Poslodavci su tvrdili da žene nisu agresivne kada pregovaraju za visinu svoje plate i povišicu kao muškarci i da same seme podcenjuju, ali u jednom socijalnom eksperimntu poslodavcima su poslati apsolutno isti rezimei na razmatranje samo je jedan imao žensko ime a drugi muško u zaglavlju, kada je nekoliko različitih poslodavaca dalo ponudu za platu na osnovu rezimea ženski su uvek dobijali manju ponudu ( od 5 do 10.000 $ na godinu manje).
.....................................................................................................................................

U svojim studentskim godinama, moja sestra koja je tada padala na macho tipove, zaljubila se najstrasnije u jednog maminog sina, iskompleksiranog debila, koji je na nasem prvom upoznavanju kao novi momak moje sestre, meni i mom muzu pricao o tome kako je tukao bivsu curu i razbio joj nos- opravdano naravno, jer ga je kucka varala...Kakva sirovina i kretencina,( taj se ipak odavno uspesno ozenio i ima decu sa nekom jadnicom...) da dodjem do poente- na putu kuci moj dragi muz mi je rekao kako sam ja grozna sestra jer joj nisam otvorila oci i lepo rekla da ima posla sa retardom i da ce taj i nju hteti da bije i pokusala da je ubedim da ga ostavi, ja sam mu na to rekla da niko ne moze da joj utuvi nista u glavu kad ona sebe u nesto ubedi, a sad je ubedjena da je zaljubljena u njega, da samo treba da sacekamo da joj dodje iz dupeta u glavu, da sama uvidi sa cim ima posla i sakrijemo sve od caleta kad sve pukne i krene frka.Nadala sam se da nece bas doci do batina, i da ce ona stvarno blagovremeno otvoriti oci i shvatiti da se zeznula.
Tako je i bilo. 6 meseci kasnije,selili smo je iz stana, kradom da moji ne znaju, jer je stan u kom je zivela sa cimerkom bio njegovo vlasnistvo - zapravo njegove mame ali ko na to jos gleda kad si u srbistanu sin jedinac, naravno selili smo i cimerku usput. Doslo je do toga da umalo i ona dobije batine jer nije htela da ga slusa i -boze moj imala je sopstveno misljenje o necemu.

Tako je i sa emigracijom, ako me razumete, dzaba mi kokodacemo odavde -tesko je,nije svima dobro, neki se bas namuce, neki ne uspeju...budite oprezni, budite realni, ne ocekujte previse od Kanade...mozda se razocarate nije ona bas svima ista.Emigracija je kao brak, moze sve da klikne i da se super slazete sa novom drzavom, a moze i da ispadne drugacije i da posle nekog vremena svako ode na svoju stranu.
Neki su zaljubljeni u sliku zivota u zemlji o kojoj malo znaju, mozda je super i fina, mozda sve ispadne ok, a mozda ce da te bije po glavi ako je ne slusas ko onaj debil iz prethodnog pasusa.
Nista, dok sam ne vidis, ne osetis na svojoj kozi, dok ti ne dodje iz...u glavu, moze svako da ti prica sta hoce, i to je po meni ok, jer da smo samo slusali tudje price o ovom svetu, i slusali mame i tate, mogli smo komotno zauvek ostati u jednoj sobi i nikada ne izaci napolje, jer sta ima da se vidi kad su ti vec sve rekli.

..............................................................................................................................

Muzej emigracije je jedna tužna postavka ali u isto vreme neverovatno luda i hrabra ljudska odiseja kroz poslednjih par stotina godina.Počinje od dana kada su se prvi doseljenici iskrcali sa brodova i bili u milosti indijanskih plemena, preko ratne emigracije posle prvog i drugog sv. rata, irskog bezanja od "gladi zbog krompira",do današnjih- naših dana ekonomskih migracija.
Na samom ulazu nalazi se lista svima već poznatih razloga za dolazak,verovatno nisu svi razlozi na listi ali većina, zatim nailazite na ogromnu do plafona (5m) visoku policu sa prtljagom, gomila različitih kofera, drvenih kovčega, pletenih okruglih kineskih korpi išaranih slikama zmajeva, i najobičnijim malim platnenim vrećama sa učkurom koje su sa sobom donosile izbeglice iz vijetnamskih ratnih logora...čitav zivot i sva imovina u maloj platnenoj kesi ne većoj od onih u koje smo kao klinci stavljali patike za fizičko...Jedan dečji kožni kofer stoji otvoren, u njemu je ćebence, par haljinica, limeni tanjir sa slikom neke bajke, dve dečje knjige na nemačkom i jedan plišani medvedić (zamena za pravog medvedića koji je tada trogodišnja devojčica iz Nemačke ispustila preko palube u more dok su njeni bežali iz ratom razorene zemlje).Sačuvala je svoj kofer i sve u njemu i dala ga muzeju, zajedno sa pričom i slikama svoje porodice koje su prijatelji prihvatili po dolasku u kanadski Berlin, današnji Kitchener.


Naspram mene u crnini zida stoji žena, iste visine kao ja skoro kao hologram gleda u mene i obraća mi se, priča o tome odakle je došla i zašto, njenu sliku smenjuje muškarac, pa dete, pa mladić, pa devojka, svi su emigranti,imaju razlicite boje kože, svi su ozbiljni i svi pričaju o svojim iskustvima...neko se tu i tamo osmehne.
Došla sam iz Sri lanke da izbegnem nasilje, došao sam iz Etiopije jer sam bio izbeglica, iz Somalije, iz Vijetnama posle rata, iz evrope da pobegnem od rata u Litvaniji,došla sam sa roditeljima iz Španije, dosla sam iz Nemačke da se udam za Kanadjanina, došla sam iz Sirije,došao sam iz Nigerije ali sam se skolovao u UK, došao sam iz Pakistana...oko 25 razlicitih ljudi, razlicitih godina,koji su došli u poslednjih 50 godina, reč po reč pričaju svoju priču, odgovaraju na pitanja koja ja ne čujem ali ih naslućujem.
....................................................................................................................
-Najveće iznenađenje je bio sneg i hladnoća, nikada u svom zivotu nisam video sneg...
-Ljudi su bili tako ljubazni, svi su mi pomagali, svi su mi se javljali...
-Zima.Imali smo sneg i ranije ali nikada nisam video takav sneg sa takvom mećavom.
-Sve je bilo tako prostrano, šareno, priroda je bila predivna...toliko drveća raznih boja a nigde pustinje i peska...
- Jabuke, nikada nisam videla jabuku ili drvo jabuke! Kada smo došli u ujakovom dvoristu bilo je tri drveta...
....................................................................................................................
- Došao sam da pobegnem od rata u Laosu.
-da pobegnem od rata u Litvaniji.
- data mi je sansa da dodjem posle drugog sv rata i dosao sam, data mi je sansa da ostanem i ostao sam.
-dosla sam da se udam.
- moji roditelji su odlucili da dodju da bi mi pruzili bolji zivot i obrazovanje.
- došao sam da pomognem svojoj porodici i da steknem obrazovanje koje moji roditelji nisu mogli.
-došla sam da postanem osoba kakva sam smatrala da treba da budem i da se ostvarim, onako kako nisam mogla tamo.
- došli smo trazeci bolji zivot.
- došao sam jer sam izgubio svoju zemlju i nisam vise imao dom.
....................................................................................................................
- Najteža stvar i najveća prepreka? To što nisam nasao pristojan "white collar" posao i pored 20 godina iskustva u Pakistanu.
- posao, ne mogu da radim u svojoj struci.
- I pored dve diplome i doktorata koji zavrsavam u kanadi i dalje nisam uspela da pronadjem način da ostvarim svoj potencijal i vratim zajednici radeći ono o čemu najvise znam...

...i skoro svaki govornik u srednjim godinama naveo je za problem to da nije uspeo da dodje do posla koji je želeo da radi.Deca su navela kao najveci problem neznanje engleskog jezika, i prilagođavanje novoj sredini-pronalaženje novih prijatelja, tugu za porodicom koju su ostavili iza.

Žao mi je što nemam taj video da ga podelim sa vama ali našla sam nesto slično.
Pogledajte ovu caricu, ona je sada dekan na fakultetu u Londonu.
Don't be good enough, you have to be the best.

Covek je mislio da zna engleski jer je pohadjao skolu na engleskom ali niko ga nije razumeo ...

Istrajati.

Nauciti jezik.

Home is where the heart is.

Svedski doktor, kanadska nula.

Didn't expecct much, I knew I will have to change.

Immigration process is frustrating.







You loose your social status.




Slike iz muzeja (nažalost samo ovih par)

Haljine iz različitih perioda u delu posvećenom ženskoj modi

Rumunska ikona

Peta godina, promene vezane za emigraciju i sta sam jos naucila o imigrantima i zabludama

Negde u jednoj rozoj svesci na dnu neke fioke u mom bivsem zivotu nalazi se jedna lista pisana 2003 godine.
Na toj listi nalaze se dve stavke, za i protiv i vrlo mi je žao sto nemam tu listu sada u rukama ali mogu otprilike da se setim kako su izgledale neke od stavki na njoj...
+ dobicemo šansu da on radi u struci i da napredujemo i stvorimo sebi i detetu nešto u životu
- jedno ili oboje mozda nikada nece raditi u struci i moraćemo nazad u školu, ili da radimo nesto treće
+ dete ce nam odrastati u sigurnijoj sredini bez toliko kriminala i ratova, bez nacionalne mržnje i politike
-možda ce izgubiti kontakt sa babama i dedama i rodbinom zauvek?
+ neću morati da mu objašnjavam zašto ga vaspitavam na potpuno pogrešan način od ostatka društva,da bude dobar i pošten i da misli svojom glavom i ne slusa tv i političare
- možda ćemo naići na loše stvari i tamo...
-mozda se nama neće svideti zivot u kanadi, a on ce pripadati tamo
- ako ostanem ovde, kajaću se zauvek što bar nisam pokušala, ako ostanem ovde bićemo večiti podstanari i deca naših roditelja kojima treba džeparac, pomoć, milostinja, što ce im davati pravo da nam večito sole pamet i govore šta bismo trebali da radimo sa svojim životom i gde sve grešimo, mešaće nam se u brak i vaspitavanje dece, svađaće se preko naših glava
- ako izgubimo posao ovde teško cemo naći drugi,
- plate su loše, poslova nema
+ tamo nećemo ostati na ulici, postoji socijalna pomoc, moze se naci bilo kakav posao da se preživi i premosti do boljeg mesta i plate...

Da ne dužim, lista razgovora sa sobom prostirala se tako na nekih 15 stavki za i 10 protiv, i uglavnom su pitanja bila prilično realna i odgovori samoj sebi prilicno surovi, nisam se zanosila da ce sve biti kako ja želim ili planiram,očekivala sam najgoru moguću varijantu: mi sami bez ičije pomoći u buvljivom motelu sa malom bebom i bez posla i primanja, u tuđini,bez ikoga na koga bismo se oslonili ili molili za pomoć, jedino što smo imali bilo je znanje jezika i jedino što smo mogli je da obećamo sebi da cemo pokusati i dati sve od sebe, a ostalo je vec bilo malo sudbina i malo sreća...Moraš da se pripremis na najgoru mogucu varijantu, odredjen fond para (vrlo mali za Kanadu ali to tada nismo znali, mislili smo da ce nam kupiti 6 meseci vremena ali u stvarnosti trajao bi samo 3 meseca), spavanje sa bebom u jeftinom i ne tako čistom motelu, nula pomoci od bilo koga, obijanje pragova za poslom i bilo kakav survival job za male pare samo da se stekne Kanadsko iskustvo, čak i suluda ideja da se odmah ide na sever u Fort MCMurray jer tamo 100% ima posla i da se tamo zagine par godina u snegu i ledu pa onda seli negde drugde...sve je to izgledalo kao dobra opcija u nasoj glavi tada.Na sreću sudbina je umesala prste i nije tako ispalo, nasi zemljaci čak dve porodice koje su nas jedva znale i to samo preko skajpa i kojima sam doveka zahvalna su nam ponudili krov nad glavom u ontariju i pomoć oko posla.
Dalje znate ako ste pročitali sve iz pocetka, 4 godine, 4 razlicita grada i 5 razlicitih poslova kasnije eto nas da drugu godinu za redom provodimo na istom mestu, na mestu koje sada zovemo svojom kućom i domom, ulazimo u 5 godinu boravka u Kanadi.
Papiri za drzavljanstvo su u procesu,oboje imamo kanadsko iskustvo i radili smo ovde on par meseci van struke pa u struci ja u jednoj od struka za koju sam uspela da akreditujem vaspitačku diplomu, stres se značajno smanjio, stiglo je drugo dete a prvo se uveliko naviklo na školu i način zivota ovde.
Nismo izlazili iz zemlje, nismo išli na letovanja, žrtvovali smo svoje želje i provod zarad stabilnosti za porodicu, doma u malom mestu pored škole i bašte, to su bili naši prioriteti i naš izbor, kada deca malo porastu potrudićemo se da im pokažemo malo svet i njihovu sadašnju zemlju, da ih usmerimo da se iškoluju i da im pomognemo koliko možemo- to su nam sledeći prioriteti.
Sve sto sam naučila za vreme naše emigracije nesebično sam podelila sa svima koji dodju na ove stranice,
moja osnovna motivacija je bila i ostala da drugima koji se odluče na emigraciju olakšam prelazak u novu sredinu, ponudim potrebne informacije i da im uštedim vreme i trud koji smo mi ulozili pokusavajući da dodjemo do istih ovih informacija, i da objasnim naše greske kako bi ih drugi izbegli.Nesebično, od srca iskreno i besplatno, ali subjektivno - kroz moju priču, sa mojim načinom razmisljanja i mojim vidjenjem stvari, trudila sam se da budem realna mada znam da ponekad nisam uspevala da izbacim sve svoje emocije iz slike, šta da radim nisam robot.
Da li nam je dobro ovde, da.
Da li smo zadovoljni svojim životom, da.
Da li bismo se opet odlučili na taj korak znajući ono što sad znamo- da.
Da li je sve kako smo očekivali da će biti - ne, nešto je bolje a nešto i nije tako dobro.
Da li je ovo savršena zemlja i sistem- ne, nijedna stvar na svetu nije savršena, uvek može bolje.
Da li je mnogo bolje od ničega i neizvesne budućnosti koju smo imali pre dolaska, definitivno da.
Da li i dalje mislimo da smo doneli pravu odluku- da.
Da li se zbog nečega kajemo, još ne, ali čovek se uči dok je živ.


U novoj godini emigraciona politika će se promeniti, ono sto drugi u novinama zovu otvorena vrata ja zovem zatvorenim vratima ili invitation only- samo za odabrane.
2006 kada smo mi predali aplikaciju mogao je da aplicira svako ko zeli da dodje cije je zanimanje na tada ogromnoj listi i ima odredjen broj poena dovoljan za emigraciju i iskustvo u struci,
par godina kasnije lista je sasecena na samo 30 NOC odobrenih zanimanja za dolazak,
sledece godine je uveden cap sa naznakom da je dozvoljeno primiti samo 1000 prijava po zanimanju sa NOC 30 liste,
sledeca promena krenula je ka novom sistemu zasnovanom na necemu sto se zove adaptability, akreditovanju vase diplome odande i mogucnosti da radite cim sletite, ili ponudi za posao, bar sto se tice Federal Skilled Worker programa.
Idealan kandidat sa najvecim adaptabilitijem- bice obrazovan i imace trazenu struku, moci ce da radi cim sleti, znace dobro engleski jezik ili francuski, moci ce da isfinansira ostanak ovde bez pomoci vlade (socijale),veliki je plus ako ima vec ponudu za posao i jos jedan znacajan detalj ako vec ima rodbinu i porodicu ovde koji ce mu pomoci da se adaptira sto pre.
Ako ispunjava vecinu ovih uslova - ne mora da ispunjava sve, dobice pozivnicu od vlade da emigrira u kanadu ako se blagovremeno prijavio u proces.Znaci, samo odabrani, u deficitarnim zanimanjima, sa dovoljnim znanjem i poenima, sa upotrebljivim diplomama i strukama, sa znanjem jezika, drugim recima gotovi radnici u koje ne treba ulagati nista i to samo odredjen broj njih- trenutno oko 25,500.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who.asp
S druge strane novi programi temporary workera i WH viza su utrostrucili broj ljudi koji dolaze sezonski da rade u Kanadi, nekada 100.000 godisnje, sada je taj broj preko 300.000 stranih privremenih radnika godisnje, sto pocinje da lici na americki sistem.
http://www.thestar.com/news/immigration/2013/02/15/canada_immigration_how_a_decade_of_policy_change_has_transformed_the_immigration_landscape.html
Ne znam da li jos postoji americki program green card lottery ali novi kanadski program zvani Express Entry koji stupa na snagu u januaru je upravo to, vi se prijavite u "pool" a oni vas "izvuku" ako im odgovarate i najbolji ste ali bez lutrije cisto po potrebi kanadskog trzista,i malo subjektivne procene onih koji budu birali...

In January 2015, Citizenship and Immigration Canada (CIC) will launch a new electronic system called Express Entry to manage applications for permanent residence under certain economic immigration programs.
The Express Entry system will be the first step to immigrate to Canada under these programs. Potential candidates will be able to complete an Express Entry profile at any time once the system is online. Note that there will be no deadline to complete a profile and there will be no caps on the number of candidates that will be accepted to the pool.
Anyone who is accepted into the Express Entry pool could get an Invitation to Apply for permanent residence. Draws to invite candidates to apply are expected to take place at regular intervals over the course of each year. We will only pick the top ranking candidates regardless of when they were accepted into the pool. If you have been invited to apply, you will have 60 days to submit a complete Application for Permanent Residence online.
Express Entry will launch at 12 noon EST January 1st, 2015. The first draw for an invitation to apply is planned for the last week of January.

Dakle ako ste cekali dosad i dalje zelite da dodjete, puno sreće jer sada zaista morate biti najbolji.
S druge strane niko jos nije objavio kakve ce promene zadesiti ostale programe, pa ce mozda neka vrata negde ostat otskrinuta kao npr. studiranje ili provincije.

http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/eligibility.asp

Sve sto se tiče novih pravila i promene postojecih programa i dalje ce biti na sajtu cic.gc.ca i na forumima vezanim za imigraciju.

O emigrantima i zabludama

Ja emigrante delim na 3 grupe.

Trajni emigranti, dolaze ovde svojevoljno da ostanu i podizu decu, da zive i prihvate nacin zivota i ne brinu se mnogo o povratku tamo odakle su dosli niti to svesno planiraju.Usmeravaju svoju snagu i potencijal da uspeju sada i ovde.Zele da im Kanada bude dom i trude se da zavole zemlju i ljude.Odlika ovih emigranata je da su to fleksibilni i realni ljudi,otvorenog uma, da ne ocekuju da im ista padne sa neba, prihvataju promene i vecina ima bar neko obrazovanje.

Privremeni emigranti, dolaze svojevoljno ili silom prilika kao izbeglice isterani ratom ili nemastinom iz svojih zamalja, da zive podizu i obrazuju decu ovde, koriste dobre stvari u sistemu,socijalnu i ekonomsku pomoc i sve sto im pripada, zarade novac koji povremeno salju "back home", koji ulazu kupujuci nekretnine "back home" i jednog dana planiraju da se vrate "back home", prepoznacete ih kada u razgovoru zemlju iz koje dolaze zovu "back home" i svake godine ako ikako mogu putuju u nju.
U ovu grupu upadaju i trajni emigranti koji negde usput promene misljenje i rese da se ipak vrate tamo odakle su dosli, da li zbog porodicne situacije ili razocarani finansijskim prilikama odlucuju da Kanada ipak nije zemlja za njih iako su se trudili da bude, ili sasvim ok prodju finansijski i odluce da se penzionisu "back home".

Mesetari, kalkulatori - pseudo emigranti, klasican primer ovih ljudi su oni koji su spremni u samom startu da traze rupe i krse zakon kako bi isterali svoje kalkulacije, za njih ovo je zemlja mogucnosti koje treba maksimalno iskoristiti i spremni su da gaze preko leseva i lazu da bi ispunili svoj naum. To su ljudi koji sklapaju fiktivne brakove svesno lazuci drugu osobu sa kanadskim drzavljanstvom, ljudi koji kupuju svoj status ovde fiktivnim brakovima i poslovima, ljudi koji se vuku po sudovima trazeci azil iako realno nemaju nikakva prava da ga traze, ljudi koje Kanada ne bi primila ni na koji drugi nacin. Vecina iz ove kategorije ima samo jednu stvar na umu licnu i finansijsku dobit, oni nisu dosli da se integrisu i da rade posteno vec da iskoriste sve sto mogu i sto smatraju da im pripada, neki se ne libe da se bave kriminalom.
Nažalost zbog ove kategorije ljudi, ona mala grupa pravih azilanata koji nemaju kud i ljudi koji zaista žele da ostanu ovde i vredno rade izlazi na rđav glas i biva lošije i strožije tretirana u birokratiji.

Nedavno sam gledala dokumentarac napravljen od strane kanadske produkcije, ne znam ko ga je finansirao, koji je slika i prilika toga, dokumentarac je o evropskim romima koji traže azil u Kanadi.I dok među romskim porodicama imate vredne mlade ljude sa decom koji uveliko rade ovde i deca im idu u školu i čekaju da budu deportovani, imate i one druge...ali o njima nisu napravili priču. U čitavom filmu vidi se kako države u Evropi sistematski diskriminišu rome, kako ih maltretiraju i ugnjetavaju, i slažem se ima toga i previše, radila sam u školi, romska deca nisu popularna u školi to je istina, ali roditelji su ti koji neće ni da ih šalju u škole jer ne vide korist od toga, pogotovo ne u takvim društvima gde i fakultetski obrazovan mlad čovek ne može da se zaposli a kamoli rom sa osnovnom školom.Jedna mama mi je rekla, šta da ga šaljem u školu kad više ništa ne dobije, pre su nam dali knjige, sveske, šampon, odelo, pomoć, sad ništa...
I onda su pokazali u kakvom smeštaju, očajnom smeštaju, romi žive u Češkoj npr.Država im je dala neku staru zgradu internata koja posle godina i godina ne održavanja (od strane romskih stanara i od strane države) izgleda jezivo, boja se ljušti sa zidova, kupatila su poplavljena smećem i prljavom vodom, izmet u kofama izbacuju bukvalno kroz prozor,vrata negde i nema, prozora takodje...sve je prljavo, oko zgrade je svuda blato i smeće.
Izgleda gore nego logor.
Priča iz Mađarske je malo bolja, tamo je pola jednog sela mađarsko stanovništvo a pola romsko.Kuće su lepe i vrlo reprezentativno dekorisane iznutra, mermerni stubovi, lavići itd. vidi se da neko u kući radi u inostranstvu. Ali ljudi se međusobno mrze. Kada upitaju rome zašto, oni kažu - mrze nas zbog naše boje kože. Kada upitaju mađare zašto, oni kažu - romi kradu, lažu, svađaju se po selu i tuku, prave probleme...neće da se prilagode i šalju decu u školu, neće da žive normalno i da rade, samo hoće socijalnu pomoć i mešetarenje...
Verujte mi ovo je bila jedna jedina rečenica u celom filmu koja je bila sa tačke gledišta nekog drugog i rekla nešto loše o romima, sve ostalo je bilo prilično tužno, strašno i jednostrano. Ljudi ovde pojma nemaju ko su romi i kako ih tretiraju u nekim zemljama, ali i dalje imam osećaj da je ovaj dokumentarac bio nepotpun, da, jeste, sve je to istina ali ima i ona druga strana priče koju se nisu trudili baš mnogo da pokažu, zašto ona zgrada izgleda kako izgleda,zašto niko nije zasukao rukave da je okreči i pokupi smeće, kako to da u onom selu niko ne radi a svi su lepo obučeni i kuće su im pune stvari...
Možda je tako i bolje, bolje za ove mlade vredne i drugačije ljude koji se bore da ostanu ovde, možda ako dovoljno takvih uspe i oni ostali vide da je bolje promeniti se...a možda se neće promeniti kad nisu ni za poslednjih par hiljada godina.

Vlasnica ovog bloga ima sopstvenu podelu emigranata,

1. Zabrinuti emigranti, oni koji su sve proverili 50 puta,pročitali sve moguće forume i sajtove, koji su realni i očekuju najgore moguće...

2. Bogom dani emigranti, koji ne shvataju da je doći i živeti ovde nagrada a ne pravo koje im pripada, oni koji misle da je njihov slučaj jedinstven, da se neko uvek ogrešio o njih, i život se ogrešio o njih, i prethodna država itd.arogantni, netrpeljivi i nespremni na kompromis i da se promene...

3.Neupućeni, oni koji su negde u glavi dobili ideju da bi da emigriraju ali nemaju pojma kako niti gde da pročitaju nešto o tome,niti da li uopšte ispunjavaju uslove, a kada im pošalješ link ili ne znaju da pročitaju ili ih mrzi, pa pomoć traže smarajući ljude na forumima da im sažvaću gradivo ili plaćajući kvazi savetnike

4.Optimisti, oni koji znaju da je Kanada pravo mesto za njih 100% iako je nikad nisu videli, koji jedva čekaju da dođu i ostave zemlju koja je grozna i koju mrze...ovde će sve biti bolje, plate su ogromne, trava je zelenija i sve samo na njih čeka...

5.Lenštine, oni neupućeni koji postanu lenji da se muče čitanjem itd.Traže od totalnih stranaca da im objasne sve, da im sažvaću gradivo, da im objasne kako šta da urade korak po korak po forumima i ljute se kada im neko ne odgovori na zahtev da neko drugo odradi posao za njih, sve bi to bilo ok da se oni bar malo pomuče i pročitaju par stranica...ali ne.

Vrlo detaljan blog o imigraciji sa dosta emigrantskih priča iz različitih zemalja i informacija.
http://correresmidestino.com/

PS
Arsuz,
ne znam da li još uvek čitaš blog ali dugujem ti izvinjenje,
nisam ti odgovorila jer nikada nisam ni saznala da si mi ostavio onu dugu dugu poruku, iz nekog razloga ona je pre 3 godine završila u spam folderu koji ja nikada nisam ni otvorila do pre neki dan i to sasvim slučajno, kada sam se baš iznenadila i konačno je objavila.Na forume takođe ne idem godinama jer zaista nemam razloga a pored svega ostalog ni vremena.Ovaj blog i fejs su mi jedine dodirne tačke sa internetom, stare mail adrese su mi odavno uhakovane i verovatno zatrpane spamom.
Dakle izvini, nije namerno, mada znam da nije opravdano što sam lenština i ne čistim spam...

Homstedovci, sir, hleb i par novih reci

Broadly defined, homesteading is a lifestyle of self-sufficiency. It is characterized by subsistence agriculture, home preservation of foodstuffs, and it may or may not also involve the small scale production of textiles, clothing, and craftwork for household use or sale. Pursued in different ways around the world — and in different historical eras — homesteading is generally differentiated from rural village or commune living by isolation (either socially or physically) of the homestead. Use of the term in the United States dates back to the Homestead Act (1862) and before. In sub-Saharan Africa, particularly in nations formerly controlled by the British Empire, a homestead is the household compound for a single extended family. In the UK, the term 'smallholder' is the rough equivalent of 'homesteader'.

Modern homesteaders often use renewable energy options including solar electricity and wind power and some even invent DIY cars. Many also choose to plant and grow heirloom vegetables and to raise heritage livestock. Homesteading is not defined by where someone lives, such as the city or the country, but by the lifestyle choices they make.

From scratch- od nule, od pocetka

Sir za burek

Uveče u činiju sipam pola litre mlakog mleka i čašu i po buttermilk-a i ostavim tako da se ukiseli do jutra, ujutru u mleko dodam sok od polovine limuna i malo soli
Mleko se polako greje na tihoj vatri i na slici se vidi kako se surutka odvaja od zgrušanog mleka, kada se skroz odvoji i ohladi procedim je kroz tanko sito, polako da se pore sita zatvore grudvicama sira i tada ga ostavim da se cedi iznad serpe. Tako se dobija ono sto u vojvodini zovemo švapski sir a malo južnije se zove urda.
Postoji i drugi brži nacin da se napravi a to je da se iscedi limun ili mleku doda par kasika sirćeta i onda se ugreje, tada je ukus manje kiseo i blag.
Ovde se to zove cottage cheese, i kada ga kupujem volim Western jer mu je ukus najblizi evropskim.

pinch of salt- koliko uhvatis prstima, pinch- ustinuti
strainer-sito za procedjivanje tečnosti, cetka
sifter-sito za brašno i suve stvari- sifter
grater- ručna renda

Buttermilk obično stoji u frižideru na gornjoj polici gde stoji čokoladno mleko od litre i kremovi za šlag i kafu tj slatka pavlaka od litre, ima ga u zelenom pakovanju u PC i walmart, ali moj omiljeni je ovaj iz fresco ili sobeys prodavnica i taj stalno koristim.

Naravno litar i po mleka daće samo jednu malu činiju sira, dovoljnu možda za 3 mala bureka, zato da bih imala više pomešam moj sir, malo feta sira jer je mastan i bezukusnog mlečnog ricotta sira i soli po potrebi.
Da bi se dobio 1kg sira u proseku je potrebno oko 10 l mleka.

variety- vrsta odnosi se na hranu, biljke itd. npr. Fresh cheese varieties
kind- vrsta odnosi se na predmete i razne druge stvari npr What kind of food do you like? What kind of lumber is that?
make- vrsta koristi se za automobile npr. What car makes are most reliable?
brand- vrsta, brend koristi se za predmete, automobile, pića, odeću, obuću itd.What brand of coffee do you prefer?
breed- vrsta,rasa koristi se za zivotinje, pse , mačke, stoku itd. What breed is that dog?
species- biološki termin za vrstu npr. What species of bird is that?


Izbor svezeg mladog sira je ogroman, a suvog presovanog jos veći.Ovo su neki od popularnijih:
ricotta- mlad bezukusan sir, super za dodavanje bebećoj hrani čist protein bez puno masti
mascarpone- masnija verzija ricotte napravljena od krema(mlečnog kajmaka) koja se koristi za kolače i kremove
boconcini-mladi mocarela sir, neslan u surutki, oblikovan u kuglice
mozzarela ball- sveza mocarela kugla od 250g u najlonskom pakovanju
feta- ovdasnja feta nije ni nalik na onu somborsku tamo, za pocetak procenat soli je neverovatan a sir je gumast umesto kremast i mekan, nisam oduševljena njom
paneer- indijska vezija presovane urde sa limunom koja nema nikakav ukus i nije slana, škripi pod zubima(nekim religijama je zabranjeno da jedu sir napravljen uz pomoc prirodnog sirišta -rennet jer se rennet dobija iz želuca ubijene teladi-Natural calf rennet is extracted from the inner mucosa of the fourth stomach chamber (the abomasum) of slaughtered young, unweaned calves.)Postoje zamene za prirodno sirište naravno, paneer se koristi kao proteinski dodatak hrani, može da se peče na roštilju, sece i kuva u hrani ili prži u tiganju sa zacinima.
farmer's cheese -to vam je ono što ja pravim, procedjeno skuvano ukiseljeno mleko
cottage cheese- vec sam objasnila
cream cheese- isitnjeni samleveni sir za mazanje ponekad sa dodatkom želatina i skroba, najpopularnija je filadelfija
cheese curd- omiljeni dodatak putinu, mrvljeni suvi sir od masnog mleka sa ukusom mocarele i čedar sira.

Koga zanima vise lista sira po zemljama

Burek

Naučila sam da ga pravim gledajući video materijal na youtube, putem pokušaja i pogrešaka sam konačno došla do dobitne kombinacije i tehnike koja mi odgovara.Ovo je video koji mi je najviše pomogao.





Za testo je potrebno oko 600 do 700g brašna, par šolja vode i velika kašika soli, e sad ja nemam kuhinjsku vagu i nikad ne merim stvari osim rukom i odokativno pa mi je teško da napišem recept, znam samo da mi je ovo bitno
1. uvek napravite mekše testo, lako se zgusne kasnije dodavanjem brašna, ako je testo pretvrdo voda ne može da se doda.
2. testo za burek treba da bude mekano kao žvaka i da se ne lepi za ruke ili sto,
nije pametno dodavati u njega ulje ili mastiti ruke dok ga mesite iako nki recepti preporučuju, iz mog iskustva ovo j totalno loša ideja
3. oblikuje se u lopte ili obge -pljosnate lopte od oko 150 do 200g obično ih bude 6 kom kad ja pravim
4. one moraju da provedu 2 do 3 sata potopljene potpuno u ulju i prekrivene providnim celofanom, iz mog iskustva najbolje su za rad posle 2.5 ili 3 sata, tada se najlakšse tegli i skoro da mi se ne kida. Probala sam da ih stavim kao na videu jednu na drugu ali su se zalepile i nisam mogla da ih teglim od tada ih držim u plastičnoj činiji jednu pored druge.
Tajming od 3 sata mi odgovara, zamesim ih oko 6 a pravim u 9 kad klinci legnu.Pravim duplu porciju tako da 10 kom obavezno završi na ledu za crne dane lol ali najukusniji burek je onaj najsvežiji ispod ruke pa u peć.
5. Neko ne skida ivice istegljenog testa ali ja ne volim gumaste tvrde krajeve pod zubima i zato ih skidam
6. Pravljenje bureka je mastan posao pa su zaštita od najlona ili providne folije na stolu i kecelja ili neka stara odeća dobre ideje, pogotovo ako ga bacate u vis kao ja ;)
7.Peče se u zagrejanoj rerni na 220 C dok ne porumeni i potamni
još malo sa youtube




Moje testo za burek spremno za današnji rad u kom mi je klinac pomagao, ignorišite rupe na testu hahaha, definitivno najbolji burek koji je sam teglio, sam rolao, sam pekao i sam pojeo :)

Lepinje uglavnom pravim sveže bez noćnog testa, ako hoću da imaju kiselkast ukus stavim veliku kašiku jogurta, ako baš imam vremena i volje pravim ih sa poolish testom ili testom koje se ostavi da se fermentira preko noći jer fermentirana hrana ima mnogo bolji ukus i zdravija je. Kod većine dobrih peciva koristi se biga ili poolish, fermentirano testo plus novo testo, za hleb, za bagete i za moje lepinje.Ferment ili poolish pravim tako što uveče u činiju sipam 2 kutlače brašna i mrvu kvasca i od toga napravim pastu dodajući vodu, poklopim tanjirom i ostavim preko noći.Ujutru je puno balončića i divno miriše, to se dodaje u novo testo u razmeri od trećine do polovine, meni lično odgovara pola pola.Kvasac koji koristim u Kanadi je na slici, dehidrirani tradicionalni kvasac u teglici koji mora da se razmuti u mlakoj vodi sa mrvom šećera i nabubri, obično na 500g brašna ide oko 2 male kašike.
Kao što rekoh kod mene je sve odokativno, mislim da u činiji ima oko 5 kutlača brašna, što bi trebalo da bude oko 500, 600 grama.

Brašno za lepinje

kvasac u oko 350,400 ml vode

so 1 velika kasika puna

med 1 ravna kasika

maslinovo ulje 2,3 kasike

brasno, plus med i ulje i mrva bibera, ponekad dodam i kašiku dve jogurta tj tamo bi to bilo kiselo mleko ili pavlaka jer je kanadski jogurt tvrd kao pavlaka

varjača jer je brže i čistije i jer nemam mašinu haha

meko testo

lepi se za prste
Kažu francuzi sa ovakvim testom radi se mokrim rukama, mokro testo se ne lepi za mokre ruke.

Posle prvog dizanja, oko sat dva kasnije pokvasim ruke i nežno povučem testo odozdo i preklopim ga i spustim pa ostavim da se podigne opet.
Spremno za rad posle 4 sata.

Pola za hleb, pola za lepinje.

Veknica, postoji poseban način kako se oblikuje veknica ili baton ili baget, pogledajte video na kraju bloga.

Veknica se odmara u krpi, lepinjice su spremne za usijanu rernu, one ne moraju da stoje već se odmah peku.Lepinje oblikujem rukom i tupom ivicom noža napravim linije, e sad postoji posebna caka kako se peku i u tom je sva tajna, pospite plek brašnom i pospite malo brašna na lepinje, usijajte rernu na 500 C i stavite lepinje pod foliju ali tako da ih folija ne dodiruje vec da imaju mesta da rastu kao pod šatorom, ja pre nego što ih ubacim naprskam malo vode na grejač mojom vernom prskalicom za cveće koja mi služi da imitiram prave pekarske peći koje imaju paru u sebi.Kada se lepinje ubace u vrelu rernu ostave se pod folijom dok se ne naduvaju jedno 10 min i onda se folija skine da dobiju koricu, vidi se na slikama dole.

Pomoćnici, klinac i vozić Tomas

Puff naduvale se i skinula sam foliju

lepinje ispečene

Lepinja na boljem svetlu

Hleb iznutra i lepinja od istog testa

lepinja unutra, mmm prava

lepinja unutra

U većini recepata za lepinje, lepine ili somune testo treba da nadodje i treći put, toplo preporučujem coolinariku za one koji žele da eksperimentišu.



Pekarski hleb ili francuski hleb sa poolish starterom

Evo kako izgleda moj noćni poolish, koji može da stoji u frižideru 3 dana i postaje još ukusniji.Ps. poolish je neslan i soli se tek kad se doda u hleb jer so delimično ubija kvasac i usporava ga.

testo za hleb sa poolish starterom, opet nemam pojma za mere, uzmite bilo koji recept ako baš morate sve u miligram i dodajte u njega ferment i dobićete super ukusan hleb. Po mojoj meri ide onih 6 kutlača brašna, velika kašika soli a šećer ne stavljam u hleb, ni med, samo kvasac, so, brašno i vodu i ferment.Opet pravim meko testo koje se lako umuti varjačom.

mekano ali ne tečno, ostavi se da se digne pa se rukom nezno prevrne i spusti i ostavi da se podigne drugi put, tada ih oblikujem u 2 veknice i slozim u plek , ukljucim grejac u rerni na par sekundi i naprskam ga vodom, tako od rerne napravim "saunu " ili proofer za hleb i ostavim ga tamo da se podigne treci put, kada je spreman za pecenje izvadim ga napolje i zagrejem rernu najace sto mogu, dodam malo pare, naprskam hleb vodom i zarezem ga, posle smanjim rernu na 500 C i cekam da porumeni, s vremena na vreme naprskam koricu vodom da duze raste i bude krckaviji.

jedan od projekata spreman za rernu i moja mala prskalica :)

Dole ću staviti video kako se oblikuje vekna e voila
gotov hleb

Hleb se peče na na oko 500 C ili ovdašnjih 260 F ali to zavisi i od jačine rerne, kod moje su grejači skroz izloženi nisu unutar ploče i zato je prilično jaka i brza, naravno svakih par minuta moja verna prskalica ubacuje paru na hleb jer tako duže raste i korica postaje onako krckava i divna.

Tajna hleba punog divnih balona i mekanog testa je da ga sto manje dirate rukama i mesite,testo se samo prebacuje u slojevima jedno preko drugog, evo videa koji pokazuje 5to satno pravljenje bageta bez ikakvog dodira.







Sve u svemu youtube je fantastican resurs za ucenje novih stvari, sledeci projekat mi je baget i tegljeni sir ako ne uspem da nadjem i probam ruski chechil sir :)))

Dopuna,

Da znam da je kanadski izbor mlečnih i ostalih proizvoda zbunjujući za nas i iskreno gomilu stvari ni ne kupujemo jer smo par puta pokušali i stvari su bile grozne, npr milion preliva za salatu ili sos u tegli, nije po mom ukusu jer mrzim sirće u hrani i skoro sva hrana uključujući roštilj kobasice je toliko slatka da osetite šećer u njoj.
Najbliže evropskom ukusu su stvari mlekare Western, imaju fantastičan krem sir i pavlaku, još jedna pavlaka koja mi je ok je Gay Lea zlatna, osim toga deci kupujemo Yogo jogurt u kesicama jer je vrlo praktičan za školu i za davanje bebi a pravi ga udruženje kanadskih farmera (bila sam na jednoj od njihovih farmi u Londonu) i Kvebečki predivan Liberte jogurt koji ima neverovatnih 10% masti, inače ja ne kupujem obrano mleko i mlečne stvari bez masti, to je za mene pljačka i novčanika i ukusa, plus u ta čuda sa nula masti (zamisli izvadili 4 grama zdrave mlečne masti) dodaju želatin ili skrob da ih zgusnu, po mojoj logici 10g divnog kajmaka je mnogo zdravije od 20g želatna iz mlevenih kravljih kostiju...Ako kupujem puter moram da vodim računa da uvek piše unsalted, jer su svi puteri ovde slani, preslani za moj ukus.Margarin ne koristim.
Što se brašna tiče ono je kategorisano po upotrebi a ne prema mekoći kao kod nas, tako da je najmekše i najlepše za torte i kolače, sitno kao skrob, obeleženo sa Cake and pastry flour, zatim ima All purpose to je ono što bi bio T400 ili svenamensko koje koristim i za hleb i postoje posebna brašna za hleb na kojima piše multigrain ili bread flour.
Razlika izmedju bleached i unbleached je u hemijskom tretmanu i boji-
Bleached flour is all-purpose or plain flour that has been chemically bleached to improve its consistency and baking properties. Unbleached flour is flour that has been aged naturally. Unbleached flour is a better source of vitamin E but bleached flour has a finer grain allowing it to make lighter loafs. Bleaching also makes the flour whiter.
Ja iskreno ne vidim veliku razliku kada ih koristim mada ređe kupujem multigrain i unbleached jer imaju kraći rok trajanja, i ako uzmem veliku količinu pogotovo multigrain koji stoji na toplom hoće da užegne.
Ako vam treba mala količina specijalnog brašna npr od heljde ili raženog najjeftinija varijanta je rinfuz zvani Bulk Barn
ili nadjete neku drugu prodavnicu gde se hrana prodaje na merenje.Ako vam treba posebno brašno bez glutena ili neko egzotičnije kao chia, prošetajte do organic dela u prodavnici tamo postoje mala pakovanja u providnim kesicama Bobs Red Mill
koja mogu da se naruče i online i vrlo su praktična za ljude alergične na žitarice jer imaju i brašna od pasulja itd.
http://www.bobsredmill.com/flours-meals/