Poseta muzeju emigracije

Često smo slušali pre dolaska ovde kako Kanada rastura brakove, i posle toliko godina počinjem da uvidjam tu stvar koja se ponavlja medju imigrantskim parovima koje znam, to da uvek jedan uspe da se izbori za bolje plaćen posao koji obećava neku karijeru a drugi ostane u zapećku vezan za brigu o deci ili osakaćem nevažećom diplomom, ponekad sprečen da napreduje neznanjem jezika. Ne mora uvek muškarac da bude taj uspešnjiji i bolje plaćen, mada deluje da je njima lakse da se probiju, ima parova gde je zena ta koja je imala bolji start, i bez obzira ko je uspeo da udje na bolje radno mesto i platu, nikada nisam upoznala imigrantski par sa decom koji je dosao sa nekim diplomama odande i gde su se oboje ostvarili, oboje lepo zaradjuju i rade posao koji vole, zapravo i medju emigrantima koji su ovde 10tak godina postoji ista pojava dispariteta mozda cak i opcija da su oboje ostali van struka.I sto egzoticnija diploma (umetnik, muzicar, pravnik, politikolog, prosvetar, filozof...) i vise dece, to manje sansi za brz uspeh.
Naravno ima nade za onaj spor i preko trnja uspeh, vraćanje u školu, zivot u štednji, nada da ce kanadska diploma doneti bolji posao, na nesrecu, emigranti nemaju para za dobre diplome, pogotovo ne emigranti sa decom, oni nemaju ni vremena ni para.
Biće im ponudjeni neki kursevi, zenama (kao i meni i 3 moje poznanice) PSW- licni asistent (koji radi prljave poslove za bolesnike koje medicinske sestre neće da rade, kupa ih, menja pelene itd), medical office asistant- sekretarica u ordinaciji, vaspitač i eventualno računovodja.Muskarcima- zanati, ako imaju smisla za to ili neki kursevi vezani za software i računare, ništa ozbiljno naravno par meseci - godina, papiric da si zavrsio kurs pa se snalazi ako imas kefalo za to.Te kurseve u većini slučajeva sami treba da plate u visini od par hiljada dolara po semestru.
Što je jos gore postoji gomila trećerazrednih privatnih koledža koji za vise para obećavaju brži put do posla sa katastrofalnim kursevima i iako se reklamiraju kao uspešni, poslodavci zaziru od manjka iskustva koje polaznici kurseva uglavnom imaju i čim vide te diplome preskacu rezimee, ove institucije imaju ljude koji rade za telefonima i vrbuju emigrante bez trunke savesti za sopstvenu proviziju iako znaju da im uzimaju poslednji dolar iz džepa i hranu iz usta, vrbuju ih putem krivice- zar ne želite da uspete, zar ne želite da vašoj deci bude bolje...pričam o Everestu,Triosu, feniksu i corinthianu i svim američkim privatnim i online brzim opcijama koje se polako šire i ovamo.Mada za nekog je bilo kakva opcija bolja od nikakve, ako vec dajete pare na ponovno obrazovanje idite na regularni kanadski koledž čije je ime poznato budućim poslodavcima.



Od svih nas koji smo dosli u poslednjih 5-6 godina, znam samo jednu jedinu osobu koja se hrabro vratila u školu.
Iz toga izvodim zaključak da ce porodica "uspeti" "finansijski da prezivi" u Kanadi ako jedan uspe da dodje do pristojne plate, a drugi malo potpomaže nekom manjom platicom ili nekim part time poslom,ili se žrtvuje za porodicu i ostane da pazi na klince,
i da ce porodica i brak "opstati" u Kanadi ako oboje na to gledaju kao na ravnopravan i jdnako bitan doprinos porodici, onog momenta kada partneri počnu da se odmeravaju medjusobno poslovima i finansijama, stvar ce pući, jedan će se uvek osećati jadno i nezadovoljno a drugi kao da mu pripada više prava jer više i zaradjuje.Videla sam i to, to nezadovoljstvo podriva svest pojedinca o sopstvenoj vrednosti i onda se smatra ugroženim od strane sopstvenog "uspesnijeg partnera", čak i ako partner zaista nije kriv za tu nejednakost niti se ponosi njom, ona je tu.Muškarci u mnogim zemljama imaju bolje plate na istim radnim mestima i sa istim diplomama od žena koje bi podjednako dobro radile taj posao, volela bih da kažem da je Kanada izuzetak ali nije, iz nekog razloga žene jesu manje plaćene na istim pozicijama i u istim firmama ali se zbog toga što svako mora da krije svoju platu o tome malo zna.Poslodavci su tvrdili da žene nisu agresivne kada pregovaraju za visinu svoje plate i povišicu kao muškarci i da same seme podcenjuju, ali u jednom socijalnom eksperimntu poslodavcima su poslati apsolutno isti rezimei na razmatranje samo je jedan imao žensko ime a drugi muško u zaglavlju, kada je nekoliko različitih poslodavaca dalo ponudu za platu na osnovu rezimea ženski su uvek dobijali manju ponudu ( od 5 do 10.000 $ na godinu manje).
.....................................................................................................................................

U svojim studentskim godinama, moja sestra koja je tada padala na macho tipove, zaljubila se najstrasnije u jednog maminog sina, iskompleksiranog debila, koji je na nasem prvom upoznavanju kao novi momak moje sestre, meni i mom muzu pricao o tome kako je tukao bivsu curu i razbio joj nos- opravdano naravno, jer ga je kucka varala...Kakva sirovina i kretencina,( taj se ipak odavno uspesno ozenio i ima decu sa nekom jadnicom...) da dodjem do poente- na putu kuci moj dragi muz mi je rekao kako sam ja grozna sestra jer joj nisam otvorila oci i lepo rekla da ima posla sa retardom i da ce taj i nju hteti da bije i pokusala da je ubedim da ga ostavi, ja sam mu na to rekla da niko ne moze da joj utuvi nista u glavu kad ona sebe u nesto ubedi, a sad je ubedjena da je zaljubljena u njega, da samo treba da sacekamo da joj dodje iz dupeta u glavu, da sama uvidi sa cim ima posla i sakrijemo sve od caleta kad sve pukne i krene frka.Nadala sam se da nece bas doci do batina, i da ce ona stvarno blagovremeno otvoriti oci i shvatiti da se zeznula.
Tako je i bilo. 6 meseci kasnije,selili smo je iz stana, kradom da moji ne znaju, jer je stan u kom je zivela sa cimerkom bio njegovo vlasnistvo - zapravo njegove mame ali ko na to jos gleda kad si u srbistanu sin jedinac, naravno selili smo i cimerku usput. Doslo je do toga da umalo i ona dobije batine jer nije htela da ga slusa i -boze moj imala je sopstveno misljenje o necemu.

Tako je i sa emigracijom, ako me razumete, dzaba mi kokodacemo odavde -tesko je,nije svima dobro, neki se bas namuce, neki ne uspeju...budite oprezni, budite realni, ne ocekujte previse od Kanade...mozda se razocarate nije ona bas svima ista.Emigracija je kao brak, moze sve da klikne i da se super slazete sa novom drzavom, a moze i da ispadne drugacije i da posle nekog vremena svako ode na svoju stranu.
Neki su zaljubljeni u sliku zivota u zemlji o kojoj malo znaju, mozda je super i fina, mozda sve ispadne ok, a mozda ce da te bije po glavi ako je ne slusas ko onaj debil iz prethodnog pasusa.
Nista, dok sam ne vidis, ne osetis na svojoj kozi, dok ti ne dodje iz...u glavu, moze svako da ti prica sta hoce, i to je po meni ok, jer da smo samo slusali tudje price o ovom svetu, i slusali mame i tate, mogli smo komotno zauvek ostati u jednoj sobi i nikada ne izaci napolje, jer sta ima da se vidi kad su ti vec sve rekli.

..............................................................................................................................

Muzej emigracije je jedna tužna postavka ali u isto vreme neverovatno luda i hrabra ljudska odiseja kroz poslednjih par stotina godina.Počinje od dana kada su se prvi doseljenici iskrcali sa brodova i bili u milosti indijanskih plemena, preko ratne emigracije posle prvog i drugog sv. rata, irskog bezanja od "gladi zbog krompira",do današnjih- naših dana ekonomskih migracija.
Na samom ulazu nalazi se lista svima već poznatih razloga za dolazak,verovatno nisu svi razlozi na listi ali većina, zatim nailazite na ogromnu do plafona (5m) visoku policu sa prtljagom, gomila različitih kofera, drvenih kovčega, pletenih okruglih kineskih korpi išaranih slikama zmajeva, i najobičnijim malim platnenim vrećama sa učkurom koje su sa sobom donosile izbeglice iz vijetnamskih ratnih logora...čitav zivot i sva imovina u maloj platnenoj kesi ne većoj od onih u koje smo kao klinci stavljali patike za fizičko...Jedan dečji kožni kofer stoji otvoren, u njemu je ćebence, par haljinica, limeni tanjir sa slikom neke bajke, dve dečje knjige na nemačkom i jedan plišani medvedić (zamena za pravog medvedića koji je tada trogodišnja devojčica iz Nemačke ispustila preko palube u more dok su njeni bežali iz ratom razorene zemlje).Sačuvala je svoj kofer i sve u njemu i dala ga muzeju, zajedno sa pričom i slikama svoje porodice koje su prijatelji prihvatili po dolasku u kanadski Berlin, današnji Kitchener.


Naspram mene u crnini zida stoji žena, iste visine kao ja skoro kao hologram gleda u mene i obraća mi se, priča o tome odakle je došla i zašto, njenu sliku smenjuje muškarac, pa dete, pa mladić, pa devojka, svi su emigranti,imaju razlicite boje kože, svi su ozbiljni i svi pričaju o svojim iskustvima...neko se tu i tamo osmehne.
Došla sam iz Sri lanke da izbegnem nasilje, došao sam iz Etiopije jer sam bio izbeglica, iz Somalije, iz Vijetnama posle rata, iz evrope da pobegnem od rata u Litvaniji,došla sam sa roditeljima iz Španije, dosla sam iz Nemačke da se udam za Kanadjanina, došla sam iz Sirije,došao sam iz Nigerije ali sam se skolovao u UK, došao sam iz Pakistana...oko 25 razlicitih ljudi, razlicitih godina,koji su došli u poslednjih 50 godina, reč po reč pričaju svoju priču, odgovaraju na pitanja koja ja ne čujem ali ih naslućujem.
....................................................................................................................
-Najveće iznenađenje je bio sneg i hladnoća, nikada u svom zivotu nisam video sneg...
-Ljudi su bili tako ljubazni, svi su mi pomagali, svi su mi se javljali...
-Zima.Imali smo sneg i ranije ali nikada nisam video takav sneg sa takvom mećavom.
-Sve je bilo tako prostrano, šareno, priroda je bila predivna...toliko drveća raznih boja a nigde pustinje i peska...
- Jabuke, nikada nisam videla jabuku ili drvo jabuke! Kada smo došli u ujakovom dvoristu bilo je tri drveta...
....................................................................................................................
- Došao sam da pobegnem od rata u Laosu.
-da pobegnem od rata u Litvaniji.
- data mi je sansa da dodjem posle drugog sv rata i dosao sam, data mi je sansa da ostanem i ostao sam.
-dosla sam da se udam.
- moji roditelji su odlucili da dodju da bi mi pruzili bolji zivot i obrazovanje.
- došao sam da pomognem svojoj porodici i da steknem obrazovanje koje moji roditelji nisu mogli.
-došla sam da postanem osoba kakva sam smatrala da treba da budem i da se ostvarim, onako kako nisam mogla tamo.
- došli smo trazeci bolji zivot.
- došao sam jer sam izgubio svoju zemlju i nisam vise imao dom.
....................................................................................................................
- Najteža stvar i najveća prepreka? To što nisam nasao pristojan "white collar" posao i pored 20 godina iskustva u Pakistanu.
- posao, ne mogu da radim u svojoj struci.
- I pored dve diplome i doktorata koji zavrsavam u kanadi i dalje nisam uspela da pronadjem način da ostvarim svoj potencijal i vratim zajednici radeći ono o čemu najvise znam...

...i skoro svaki govornik u srednjim godinama naveo je za problem to da nije uspeo da dodje do posla koji je želeo da radi.Deca su navela kao najveci problem neznanje engleskog jezika, i prilagođavanje novoj sredini-pronalaženje novih prijatelja, tugu za porodicom koju su ostavili iza.

Žao mi je što nemam taj video da ga podelim sa vama ali našla sam nesto slično.
Pogledajte ovu caricu, ona je sada dekan na fakultetu u Londonu.
Don't be good enough, you have to be the best.

Covek je mislio da zna engleski jer je pohadjao skolu na engleskom ali niko ga nije razumeo ...

Istrajati.

Nauciti jezik.

Home is where the heart is.

Svedski doktor, kanadska nula.

Didn't expecct much, I knew I will have to change.

Immigration process is frustrating.







You loose your social status.




Slike iz muzeja (nažalost samo ovih par)

Haljine iz različitih perioda u delu posvećenom ženskoj modi

Rumunska ikona

Peta godina, promene vezane za emigraciju i sta sam jos naucila o imigrantima i zabludama

Negde u jednoj rozoj svesci na dnu neke fioke u mom bivsem zivotu nalazi se jedna lista pisana 2003 godine.
Na toj listi nalaze se dve stavke, za i protiv i vrlo mi je žao sto nemam tu listu sada u rukama ali mogu otprilike da se setim kako su izgledale neke od stavki na njoj...
+ dobicemo šansu da on radi u struci i da napredujemo i stvorimo sebi i detetu nešto u životu
- jedno ili oboje mozda nikada nece raditi u struci i moraćemo nazad u školu, ili da radimo nesto treće
+ dete ce nam odrastati u sigurnijoj sredini bez toliko kriminala i ratova, bez nacionalne mržnje i politike
-možda ce izgubiti kontakt sa babama i dedama i rodbinom zauvek?
+ neću morati da mu objašnjavam zašto ga vaspitavam na potpuno pogrešan način od ostatka društva,da bude dobar i pošten i da misli svojom glavom i ne slusa tv i političare
- možda ćemo naići na loše stvari i tamo...
-mozda se nama neće svideti zivot u kanadi, a on ce pripadati tamo
- ako ostanem ovde, kajaću se zauvek što bar nisam pokušala, ako ostanem ovde bićemo večiti podstanari i deca naših roditelja kojima treba džeparac, pomoć, milostinja, što ce im davati pravo da nam večito sole pamet i govore šta bismo trebali da radimo sa svojim životom i gde sve grešimo, mešaće nam se u brak i vaspitavanje dece, svađaće se preko naših glava
- ako izgubimo posao ovde teško cemo naći drugi,
- plate su loše, poslova nema
+ tamo nećemo ostati na ulici, postoji socijalna pomoc, moze se naci bilo kakav posao da se preživi i premosti do boljeg mesta i plate...

Da ne dužim, lista razgovora sa sobom prostirala se tako na nekih 15 stavki za i 10 protiv, i uglavnom su pitanja bila prilično realna i odgovori samoj sebi prilicno surovi, nisam se zanosila da ce sve biti kako ja želim ili planiram,očekivala sam najgoru moguću varijantu: mi sami bez ičije pomoći u buvljivom motelu sa malom bebom i bez posla i primanja, u tuđini,bez ikoga na koga bismo se oslonili ili molili za pomoć, jedino što smo imali bilo je znanje jezika i jedino što smo mogli je da obećamo sebi da cemo pokusati i dati sve od sebe, a ostalo je vec bilo malo sudbina i malo sreća...Moraš da se pripremis na najgoru mogucu varijantu, odredjen fond para (vrlo mali za Kanadu ali to tada nismo znali, mislili smo da ce nam kupiti 6 meseci vremena ali u stvarnosti trajao bi samo 3 meseca), spavanje sa bebom u jeftinom i ne tako čistom motelu, nula pomoci od bilo koga, obijanje pragova za poslom i bilo kakav survival job za male pare samo da se stekne Kanadsko iskustvo, čak i suluda ideja da se odmah ide na sever u Fort MCMurray jer tamo 100% ima posla i da se tamo zagine par godina u snegu i ledu pa onda seli negde drugde...sve je to izgledalo kao dobra opcija u nasoj glavi tada.Na sreću sudbina je umesala prste i nije tako ispalo, nasi zemljaci čak dve porodice koje su nas jedva znale i to samo preko skajpa i kojima sam doveka zahvalna su nam ponudili krov nad glavom u ontariju i pomoć oko posla.
Dalje znate ako ste pročitali sve iz pocetka, 4 godine, 4 razlicita grada i 5 razlicitih poslova kasnije eto nas da drugu godinu za redom provodimo na istom mestu, na mestu koje sada zovemo svojom kućom i domom, ulazimo u 5 godinu boravka u Kanadi.
Papiri za drzavljanstvo su u procesu,oboje imamo kanadsko iskustvo i radili smo ovde on par meseci van struke pa u struci ja u jednoj od struka za koju sam uspela da akreditujem vaspitačku diplomu, stres se značajno smanjio, stiglo je drugo dete a prvo se uveliko naviklo na školu i način zivota ovde.
Nismo izlazili iz zemlje, nismo išli na letovanja, žrtvovali smo svoje želje i provod zarad stabilnosti za porodicu, doma u malom mestu pored škole i bašte, to su bili naši prioriteti i naš izbor, kada deca malo porastu potrudićemo se da im pokažemo malo svet i njihovu sadašnju zemlju, da ih usmerimo da se iškoluju i da im pomognemo koliko možemo- to su nam sledeći prioriteti.
Sve sto sam naučila za vreme naše emigracije nesebično sam podelila sa svima koji dodju na ove stranice,
moja osnovna motivacija je bila i ostala da drugima koji se odluče na emigraciju olakšam prelazak u novu sredinu, ponudim potrebne informacije i da im uštedim vreme i trud koji smo mi ulozili pokusavajući da dodjemo do istih ovih informacija, i da objasnim naše greske kako bi ih drugi izbegli.Nesebično, od srca iskreno i besplatno, ali subjektivno - kroz moju priču, sa mojim načinom razmisljanja i mojim vidjenjem stvari, trudila sam se da budem realna mada znam da ponekad nisam uspevala da izbacim sve svoje emocije iz slike, šta da radim nisam robot.
Da li nam je dobro ovde, da.
Da li smo zadovoljni svojim životom, da.
Da li bismo se opet odlučili na taj korak znajući ono što sad znamo- da.
Da li je sve kako smo očekivali da će biti - ne, nešto je bolje a nešto i nije tako dobro.
Da li je ovo savršena zemlja i sistem- ne, nijedna stvar na svetu nije savršena, uvek može bolje.
Da li je mnogo bolje od ničega i neizvesne budućnosti koju smo imali pre dolaska, definitivno da.
Da li i dalje mislimo da smo doneli pravu odluku- da.
Da li se zbog nečega kajemo, još ne, ali čovek se uči dok je živ.


U novoj godini emigraciona politika će se promeniti, ono sto drugi u novinama zovu otvorena vrata ja zovem zatvorenim vratima ili invitation only- samo za odabrane.
2006 kada smo mi predali aplikaciju mogao je da aplicira svako ko zeli da dodje cije je zanimanje na tada ogromnoj listi i ima odredjen broj poena dovoljan za emigraciju i iskustvo u struci,
par godina kasnije lista je sasecena na samo 30 NOC odobrenih zanimanja za dolazak,
sledece godine je uveden cap sa naznakom da je dozvoljeno primiti samo 1000 prijava po zanimanju sa NOC 30 liste,
sledeca promena krenula je ka novom sistemu zasnovanom na necemu sto se zove adaptability, akreditovanju vase diplome odande i mogucnosti da radite cim sletite, ili ponudi za posao, bar sto se tice Federal Skilled Worker programa.
Idealan kandidat sa najvecim adaptabilitijem- bice obrazovan i imace trazenu struku, moci ce da radi cim sleti, znace dobro engleski jezik ili francuski, moci ce da isfinansira ostanak ovde bez pomoci vlade (socijale),veliki je plus ako ima vec ponudu za posao i jos jedan znacajan detalj ako vec ima rodbinu i porodicu ovde koji ce mu pomoci da se adaptira sto pre.
Ako ispunjava vecinu ovih uslova - ne mora da ispunjava sve, dobice pozivnicu od vlade da emigrira u kanadu ako se blagovremeno prijavio u proces.Znaci, samo odabrani, u deficitarnim zanimanjima, sa dovoljnim znanjem i poenima, sa upotrebljivim diplomama i strukama, sa znanjem jezika, drugim recima gotovi radnici u koje ne treba ulagati nista i to samo odredjen broj njih- trenutno oko 25,500.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who.asp
S druge strane novi programi temporary workera i WH viza su utrostrucili broj ljudi koji dolaze sezonski da rade u Kanadi, nekada 100.000 godisnje, sada je taj broj preko 300.000 stranih privremenih radnika godisnje, sto pocinje da lici na americki sistem.
http://www.thestar.com/news/immigration/2013/02/15/canada_immigration_how_a_decade_of_policy_change_has_transformed_the_immigration_landscape.html
Ne znam da li jos postoji americki program green card lottery ali novi kanadski program zvani Express Entry koji stupa na snagu u januaru je upravo to, vi se prijavite u "pool" a oni vas "izvuku" ako im odgovarate i najbolji ste ali bez lutrije cisto po potrebi kanadskog trzista,i malo subjektivne procene onih koji budu birali...

In January 2015, Citizenship and Immigration Canada (CIC) will launch a new electronic system called Express Entry to manage applications for permanent residence under certain economic immigration programs.
The Express Entry system will be the first step to immigrate to Canada under these programs. Potential candidates will be able to complete an Express Entry profile at any time once the system is online. Note that there will be no deadline to complete a profile and there will be no caps on the number of candidates that will be accepted to the pool.
Anyone who is accepted into the Express Entry pool could get an Invitation to Apply for permanent residence. Draws to invite candidates to apply are expected to take place at regular intervals over the course of each year. We will only pick the top ranking candidates regardless of when they were accepted into the pool. If you have been invited to apply, you will have 60 days to submit a complete Application for Permanent Residence online.
Express Entry will launch at 12 noon EST January 1st, 2015. The first draw for an invitation to apply is planned for the last week of January.

Dakle ako ste cekali dosad i dalje zelite da dodjete, puno sreće jer sada zaista morate biti najbolji.
S druge strane niko jos nije objavio kakve ce promene zadesiti ostale programe, pa ce mozda neka vrata negde ostat otskrinuta kao npr. studiranje ili provincije.

http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/eligibility.asp

Sve sto se tiče novih pravila i promene postojecih programa i dalje ce biti na sajtu cic.gc.ca i na forumima vezanim za imigraciju.

O emigrantima i zabludama

Ja emigrante delim na 3 grupe.

Trajni emigranti, dolaze ovde svojevoljno da ostanu i podizu decu, da zive i prihvate nacin zivota i ne brinu se mnogo o povratku tamo odakle su dosli niti to svesno planiraju.Usmeravaju svoju snagu i potencijal da uspeju sada i ovde.Zele da im Kanada bude dom i trude se da zavole zemlju i ljude.Odlika ovih emigranata je da su to fleksibilni i realni ljudi,otvorenog uma, da ne ocekuju da im ista padne sa neba, prihvataju promene i vecina ima bar neko obrazovanje.

Privremeni emigranti, dolaze svojevoljno ili silom prilika kao izbeglice isterani ratom ili nemastinom iz svojih zamalja, da zive podizu i obrazuju decu ovde, koriste dobre stvari u sistemu,socijalnu i ekonomsku pomoc i sve sto im pripada, zarade novac koji povremeno salju "back home", koji ulazu kupujuci nekretnine "back home" i jednog dana planiraju da se vrate "back home", prepoznacete ih kada u razgovoru zemlju iz koje dolaze zovu "back home" i svake godine ako ikako mogu putuju u nju.
U ovu grupu upadaju i trajni emigranti koji negde usput promene misljenje i rese da se ipak vrate tamo odakle su dosli, da li zbog porodicne situacije ili razocarani finansijskim prilikama odlucuju da Kanada ipak nije zemlja za njih iako su se trudili da bude, ili sasvim ok prodju finansijski i odluce da se penzionisu "back home".

Mesetari, kalkulatori - pseudo emigranti, klasican primer ovih ljudi su oni koji su spremni u samom startu da traze rupe i krse zakon kako bi isterali svoje kalkulacije, za njih ovo je zemlja mogucnosti koje treba maksimalno iskoristiti i spremni su da gaze preko leseva i lazu da bi ispunili svoj naum. To su ljudi koji sklapaju fiktivne brakove svesno lazuci drugu osobu sa kanadskim drzavljanstvom, ljudi koji kupuju svoj status ovde fiktivnim brakovima i poslovima, ljudi koji se vuku po sudovima trazeci azil iako realno nemaju nikakva prava da ga traze, ljudi koje Kanada ne bi primila ni na koji drugi nacin. Vecina iz ove kategorije ima samo jednu stvar na umu licnu i finansijsku dobit, oni nisu dosli da se integrisu i da rade posteno vec da iskoriste sve sto mogu i sto smatraju da im pripada, neki se ne libe da se bave kriminalom.
Nažalost zbog ove kategorije ljudi, ona mala grupa pravih azilanata koji nemaju kud i ljudi koji zaista žele da ostanu ovde i vredno rade izlazi na rđav glas i biva lošije i strožije tretirana u birokratiji.

Nedavno sam gledala dokumentarac napravljen od strane kanadske produkcije, ne znam ko ga je finansirao, koji je slika i prilika toga, dokumentarac je o evropskim romima koji traže azil u Kanadi.I dok među romskim porodicama imate vredne mlade ljude sa decom koji uveliko rade ovde i deca im idu u školu i čekaju da budu deportovani, imate i one druge...ali o njima nisu napravili priču. U čitavom filmu vidi se kako države u Evropi sistematski diskriminišu rome, kako ih maltretiraju i ugnjetavaju, i slažem se ima toga i previše, radila sam u školi, romska deca nisu popularna u školi to je istina, ali roditelji su ti koji neće ni da ih šalju u škole jer ne vide korist od toga, pogotovo ne u takvim društvima gde i fakultetski obrazovan mlad čovek ne može da se zaposli a kamoli rom sa osnovnom školom.Jedna mama mi je rekla, šta da ga šaljem u školu kad više ništa ne dobije, pre su nam dali knjige, sveske, šampon, odelo, pomoć, sad ništa...
I onda su pokazali u kakvom smeštaju, očajnom smeštaju, romi žive u Češkoj npr.Država im je dala neku staru zgradu internata koja posle godina i godina ne održavanja (od strane romskih stanara i od strane države) izgleda jezivo, boja se ljušti sa zidova, kupatila su poplavljena smećem i prljavom vodom, izmet u kofama izbacuju bukvalno kroz prozor,vrata negde i nema, prozora takodje...sve je prljavo, oko zgrade je svuda blato i smeće.
Izgleda gore nego logor.
Priča iz Mađarske je malo bolja, tamo je pola jednog sela mađarsko stanovništvo a pola romsko.Kuće su lepe i vrlo reprezentativno dekorisane iznutra, mermerni stubovi, lavići itd. vidi se da neko u kući radi u inostranstvu. Ali ljudi se međusobno mrze. Kada upitaju rome zašto, oni kažu - mrze nas zbog naše boje kože. Kada upitaju mađare zašto, oni kažu - romi kradu, lažu, svađaju se po selu i tuku, prave probleme...neće da se prilagode i šalju decu u školu, neće da žive normalno i da rade, samo hoće socijalnu pomoć i mešetarenje...
Verujte mi ovo je bila jedna jedina rečenica u celom filmu koja je bila sa tačke gledišta nekog drugog i rekla nešto loše o romima, sve ostalo je bilo prilično tužno, strašno i jednostrano. Ljudi ovde pojma nemaju ko su romi i kako ih tretiraju u nekim zemljama, ali i dalje imam osećaj da je ovaj dokumentarac bio nepotpun, da, jeste, sve je to istina ali ima i ona druga strana priče koju se nisu trudili baš mnogo da pokažu, zašto ona zgrada izgleda kako izgleda,zašto niko nije zasukao rukave da je okreči i pokupi smeće, kako to da u onom selu niko ne radi a svi su lepo obučeni i kuće su im pune stvari...
Možda je tako i bolje, bolje za ove mlade vredne i drugačije ljude koji se bore da ostanu ovde, možda ako dovoljno takvih uspe i oni ostali vide da je bolje promeniti se...a možda se neće promeniti kad nisu ni za poslednjih par hiljada godina.

Vlasnica ovog bloga ima sopstvenu podelu emigranata,

1. Zabrinuti emigranti, oni koji su sve proverili 50 puta,pročitali sve moguće forume i sajtove, koji su realni i očekuju najgore moguće...

2. Bogom dani emigranti, koji ne shvataju da je doći i živeti ovde nagrada a ne pravo koje im pripada, oni koji misle da je njihov slučaj jedinstven, da se neko uvek ogrešio o njih, i život se ogrešio o njih, i prethodna država itd.arogantni, netrpeljivi i nespremni na kompromis i da se promene...

3.Neupućeni, oni koji su negde u glavi dobili ideju da bi da emigriraju ali nemaju pojma kako niti gde da pročitaju nešto o tome,niti da li uopšte ispunjavaju uslove, a kada im pošalješ link ili ne znaju da pročitaju ili ih mrzi, pa pomoć traže smarajući ljude na forumima da im sažvaću gradivo ili plaćajući kvazi savetnike

4.Optimisti, oni koji znaju da je Kanada pravo mesto za njih 100% iako je nikad nisu videli, koji jedva čekaju da dođu i ostave zemlju koja je grozna i koju mrze...ovde će sve biti bolje, plate su ogromne, trava je zelenija i sve samo na njih čeka...

5.Lenštine, oni neupućeni koji postanu lenji da se muče čitanjem itd.Traže od totalnih stranaca da im objasne sve, da im sažvaću gradivo, da im objasne kako šta da urade korak po korak po forumima i ljute se kada im neko ne odgovori na zahtev da neko drugo odradi posao za njih, sve bi to bilo ok da se oni bar malo pomuče i pročitaju par stranica...ali ne.

Vrlo detaljan blog o imigraciji sa dosta emigrantskih priča iz različitih zemalja i informacija.
http://correresmidestino.com/

PS
Arsuz,
ne znam da li još uvek čitaš blog ali dugujem ti izvinjenje,
nisam ti odgovorila jer nikada nisam ni saznala da si mi ostavio onu dugu dugu poruku, iz nekog razloga ona je pre 3 godine završila u spam folderu koji ja nikada nisam ni otvorila do pre neki dan i to sasvim slučajno, kada sam se baš iznenadila i konačno je objavila.Na forume takođe ne idem godinama jer zaista nemam razloga a pored svega ostalog ni vremena.Ovaj blog i fejs su mi jedine dodirne tačke sa internetom, stare mail adrese su mi odavno uhakovane i verovatno zatrpane spamom.
Dakle izvini, nije namerno, mada znam da nije opravdano što sam lenština i ne čistim spam...

Homstedovci, sir, hleb i par novih reci

Broadly defined, homesteading is a lifestyle of self-sufficiency. It is characterized by subsistence agriculture, home preservation of foodstuffs, and it may or may not also involve the small scale production of textiles, clothing, and craftwork for household use or sale. Pursued in different ways around the world — and in different historical eras — homesteading is generally differentiated from rural village or commune living by isolation (either socially or physically) of the homestead. Use of the term in the United States dates back to the Homestead Act (1862) and before. In sub-Saharan Africa, particularly in nations formerly controlled by the British Empire, a homestead is the household compound for a single extended family. In the UK, the term 'smallholder' is the rough equivalent of 'homesteader'.

Modern homesteaders often use renewable energy options including solar electricity and wind power and some even invent DIY cars. Many also choose to plant and grow heirloom vegetables and to raise heritage livestock. Homesteading is not defined by where someone lives, such as the city or the country, but by the lifestyle choices they make.

From scratch- od nule, od pocetka

Sir za burek

Uveče u činiju sipam pola litre mlakog mleka i čašu i po buttermilk-a i ostavim tako da se ukiseli do jutra, ujutru u mleko dodam sok od polovine limuna i malo soli
Mleko se polako greje na tihoj vatri i na slici se vidi kako se surutka odvaja od zgrušanog mleka, kada se skroz odvoji i ohladi procedim je kroz tanko sito, polako da se pore sita zatvore grudvicama sira i tada ga ostavim da se cedi iznad serpe. Tako se dobija ono sto u vojvodini zovemo švapski sir a malo južnije se zove urda.
Postoji i drugi brži nacin da se napravi a to je da se iscedi limun ili mleku doda par kasika sirćeta i onda se ugreje, tada je ukus manje kiseo i blag.
Ovde se to zove cottage cheese, i kada ga kupujem volim Western jer mu je ukus najblizi evropskim.

pinch of salt- koliko uhvatis prstima, pinch- ustinuti
strainer-sito za procedjivanje tečnosti, cetka
sifter-sito za brašno i suve stvari- sifter
grater- ručna renda

Buttermilk obično stoji u frižideru na gornjoj polici gde stoji čokoladno mleko od litre i kremovi za šlag i kafu tj slatka pavlaka od litre, ima ga u zelenom pakovanju u PC i walmart, ali moj omiljeni je ovaj iz fresco ili sobeys prodavnica i taj stalno koristim.

Naravno litar i po mleka daće samo jednu malu činiju sira, dovoljnu možda za 3 mala bureka, zato da bih imala više pomešam moj sir, malo feta sira jer je mastan i bezukusnog mlečnog ricotta sira i soli po potrebi.
Da bi se dobio 1kg sira u proseku je potrebno oko 10 l mleka.

variety- vrsta odnosi se na hranu, biljke itd. npr. Fresh cheese varieties
kind- vrsta odnosi se na predmete i razne druge stvari npr What kind of food do you like? What kind of lumber is that?
make- vrsta koristi se za automobile npr. What car makes are most reliable?
brand- vrsta, brend koristi se za predmete, automobile, pića, odeću, obuću itd.What brand of coffee do you prefer?
breed- vrsta,rasa koristi se za zivotinje, pse , mačke, stoku itd. What breed is that dog?
species- biološki termin za vrstu npr. What species of bird is that?


Izbor svezeg mladog sira je ogroman, a suvog presovanog jos veći.Ovo su neki od popularnijih:
ricotta- mlad bezukusan sir, super za dodavanje bebećoj hrani čist protein bez puno masti
mascarpone- masnija verzija ricotte napravljena od krema(mlečnog kajmaka) koja se koristi za kolače i kremove
boconcini-mladi mocarela sir, neslan u surutki, oblikovan u kuglice
mozzarela ball- sveza mocarela kugla od 250g u najlonskom pakovanju
feta- ovdasnja feta nije ni nalik na onu somborsku tamo, za pocetak procenat soli je neverovatan a sir je gumast umesto kremast i mekan, nisam oduševljena njom
paneer- indijska vezija presovane urde sa limunom koja nema nikakav ukus i nije slana, škripi pod zubima(nekim religijama je zabranjeno da jedu sir napravljen uz pomoc prirodnog sirišta -rennet jer se rennet dobija iz želuca ubijene teladi-Natural calf rennet is extracted from the inner mucosa of the fourth stomach chamber (the abomasum) of slaughtered young, unweaned calves.)Postoje zamene za prirodno sirište naravno, paneer se koristi kao proteinski dodatak hrani, može da se peče na roštilju, sece i kuva u hrani ili prži u tiganju sa zacinima.
farmer's cheese -to vam je ono što ja pravim, procedjeno skuvano ukiseljeno mleko
cottage cheese- vec sam objasnila
cream cheese- isitnjeni samleveni sir za mazanje ponekad sa dodatkom želatina i skroba, najpopularnija je filadelfija
cheese curd- omiljeni dodatak putinu, mrvljeni suvi sir od masnog mleka sa ukusom mocarele i čedar sira.

Koga zanima vise lista sira po zemljama

Burek

Naučila sam da ga pravim gledajući video materijal na youtube, putem pokušaja i pogrešaka sam konačno došla do dobitne kombinacije i tehnike koja mi odgovara.Ovo je video koji mi je najviše pomogao.





Za testo je potrebno oko 600 do 700g brašna, par šolja vode i velika kašika soli, e sad ja nemam kuhinjsku vagu i nikad ne merim stvari osim rukom i odokativno pa mi je teško da napišem recept, znam samo da mi je ovo bitno
1. uvek napravite mekše testo, lako se zgusne kasnije dodavanjem brašna, ako je testo pretvrdo voda ne može da se doda.
2. testo za burek treba da bude mekano kao žvaka i da se ne lepi za ruke ili sto,
nije pametno dodavati u njega ulje ili mastiti ruke dok ga mesite iako nki recepti preporučuju, iz mog iskustva ovo j totalno loša ideja
3. oblikuje se u lopte ili obge -pljosnate lopte od oko 150 do 200g obično ih bude 6 kom kad ja pravim
4. one moraju da provedu 2 do 3 sata potopljene potpuno u ulju i prekrivene providnim celofanom, iz mog iskustva najbolje su za rad posle 2.5 ili 3 sata, tada se najlakšse tegli i skoro da mi se ne kida. Probala sam da ih stavim kao na videu jednu na drugu ali su se zalepile i nisam mogla da ih teglim od tada ih držim u plastičnoj činiji jednu pored druge.
Tajming od 3 sata mi odgovara, zamesim ih oko 6 a pravim u 9 kad klinci legnu.Pravim duplu porciju tako da 10 kom obavezno završi na ledu za crne dane lol ali najukusniji burek je onaj najsvežiji ispod ruke pa u peć.
5. Neko ne skida ivice istegljenog testa ali ja ne volim gumaste tvrde krajeve pod zubima i zato ih skidam
6. Pravljenje bureka je mastan posao pa su zaštita od najlona ili providne folije na stolu i kecelja ili neka stara odeća dobre ideje, pogotovo ako ga bacate u vis kao ja ;)
7.Peče se u zagrejanoj rerni na 220 C dok ne porumeni i potamni
još malo sa youtube




Moje testo za burek spremno za današnji rad u kom mi je klinac pomagao, ignorišite rupe na testu hahaha, definitivno najbolji burek koji je sam teglio, sam rolao, sam pekao i sam pojeo :)

Lepinje uglavnom pravim sveže bez noćnog testa, ako hoću da imaju kiselkast ukus stavim veliku kašiku jogurta, ako baš imam vremena i volje pravim ih sa poolish testom ili testom koje se ostavi da se fermentira preko noći jer fermentirana hrana ima mnogo bolji ukus i zdravija je. Kod većine dobrih peciva koristi se biga ili poolish, fermentirano testo plus novo testo, za hleb, za bagete i za moje lepinje.Ferment ili poolish pravim tako što uveče u činiju sipam 2 kutlače brašna i mrvu kvasca i od toga napravim pastu dodajući vodu, poklopim tanjirom i ostavim preko noći.Ujutru je puno balončića i divno miriše, to se dodaje u novo testo u razmeri od trećine do polovine, meni lično odgovara pola pola.Kvasac koji koristim u Kanadi je na slici, dehidrirani tradicionalni kvasac u teglici koji mora da se razmuti u mlakoj vodi sa mrvom šećera i nabubri, obično na 500g brašna ide oko 2 male kašike.
Kao što rekoh kod mene je sve odokativno, mislim da u činiji ima oko 5 kutlača brašna, što bi trebalo da bude oko 500, 600 grama.

Brašno za lepinje

kvasac u oko 350,400 ml vode

so 1 velika kasika puna

med 1 ravna kasika

maslinovo ulje 2,3 kasike

brasno, plus med i ulje i mrva bibera, ponekad dodam i kašiku dve jogurta tj tamo bi to bilo kiselo mleko ili pavlaka jer je kanadski jogurt tvrd kao pavlaka

varjača jer je brže i čistije i jer nemam mašinu haha

meko testo

lepi se za prste
Kažu francuzi sa ovakvim testom radi se mokrim rukama, mokro testo se ne lepi za mokre ruke.

Posle prvog dizanja, oko sat dva kasnije pokvasim ruke i nežno povučem testo odozdo i preklopim ga i spustim pa ostavim da se podigne opet.
Spremno za rad posle 4 sata.

Pola za hleb, pola za lepinje.

Veknica, postoji poseban način kako se oblikuje veknica ili baton ili baget, pogledajte video na kraju bloga.

Veknica se odmara u krpi, lepinjice su spremne za usijanu rernu, one ne moraju da stoje već se odmah peku.Lepinje oblikujem rukom i tupom ivicom noža napravim linije, e sad postoji posebna caka kako se peku i u tom je sva tajna, pospite plek brašnom i pospite malo brašna na lepinje, usijajte rernu na 500 C i stavite lepinje pod foliju ali tako da ih folija ne dodiruje vec da imaju mesta da rastu kao pod šatorom, ja pre nego što ih ubacim naprskam malo vode na grejač mojom vernom prskalicom za cveće koja mi služi da imitiram prave pekarske peći koje imaju paru u sebi.Kada se lepinje ubace u vrelu rernu ostave se pod folijom dok se ne naduvaju jedno 10 min i onda se folija skine da dobiju koricu, vidi se na slikama dole.

Pomoćnici, klinac i vozić Tomas

Puff naduvale se i skinula sam foliju

lepinje ispečene

Lepinja na boljem svetlu

Hleb iznutra i lepinja od istog testa

lepinja unutra, mmm prava

lepinja unutra

U većini recepata za lepinje, lepine ili somune testo treba da nadodje i treći put, toplo preporučujem coolinariku za one koji žele da eksperimentišu.



Pekarski hleb ili francuski hleb sa poolish starterom

Evo kako izgleda moj noćni poolish, koji može da stoji u frižideru 3 dana i postaje još ukusniji.Ps. poolish je neslan i soli se tek kad se doda u hleb jer so delimično ubija kvasac i usporava ga.

testo za hleb sa poolish starterom, opet nemam pojma za mere, uzmite bilo koji recept ako baš morate sve u miligram i dodajte u njega ferment i dobićete super ukusan hleb. Po mojoj meri ide onih 6 kutlača brašna, velika kašika soli a šećer ne stavljam u hleb, ni med, samo kvasac, so, brašno i vodu i ferment.Opet pravim meko testo koje se lako umuti varjačom.

mekano ali ne tečno, ostavi se da se digne pa se rukom nezno prevrne i spusti i ostavi da se podigne drugi put, tada ih oblikujem u 2 veknice i slozim u plek , ukljucim grejac u rerni na par sekundi i naprskam ga vodom, tako od rerne napravim "saunu " ili proofer za hleb i ostavim ga tamo da se podigne treci put, kada je spreman za pecenje izvadim ga napolje i zagrejem rernu najace sto mogu, dodam malo pare, naprskam hleb vodom i zarezem ga, posle smanjim rernu na 500 C i cekam da porumeni, s vremena na vreme naprskam koricu vodom da duze raste i bude krckaviji.

jedan od projekata spreman za rernu i moja mala prskalica :)

Dole ću staviti video kako se oblikuje vekna e voila
gotov hleb

Hleb se peče na na oko 500 C ili ovdašnjih 260 F ali to zavisi i od jačine rerne, kod moje su grejači skroz izloženi nisu unutar ploče i zato je prilično jaka i brza, naravno svakih par minuta moja verna prskalica ubacuje paru na hleb jer tako duže raste i korica postaje onako krckava i divna.

Tajna hleba punog divnih balona i mekanog testa je da ga sto manje dirate rukama i mesite,testo se samo prebacuje u slojevima jedno preko drugog, evo videa koji pokazuje 5to satno pravljenje bageta bez ikakvog dodira.







Sve u svemu youtube je fantastican resurs za ucenje novih stvari, sledeci projekat mi je baget i tegljeni sir ako ne uspem da nadjem i probam ruski chechil sir :)))

Dopuna,

Da znam da je kanadski izbor mlečnih i ostalih proizvoda zbunjujući za nas i iskreno gomilu stvari ni ne kupujemo jer smo par puta pokušali i stvari su bile grozne, npr milion preliva za salatu ili sos u tegli, nije po mom ukusu jer mrzim sirće u hrani i skoro sva hrana uključujući roštilj kobasice je toliko slatka da osetite šećer u njoj.
Najbliže evropskom ukusu su stvari mlekare Western, imaju fantastičan krem sir i pavlaku, još jedna pavlaka koja mi je ok je Gay Lea zlatna, osim toga deci kupujemo Yogo jogurt u kesicama jer je vrlo praktičan za školu i za davanje bebi a pravi ga udruženje kanadskih farmera (bila sam na jednoj od njihovih farmi u Londonu) i Kvebečki predivan Liberte jogurt koji ima neverovatnih 10% masti, inače ja ne kupujem obrano mleko i mlečne stvari bez masti, to je za mene pljačka i novčanika i ukusa, plus u ta čuda sa nula masti (zamisli izvadili 4 grama zdrave mlečne masti) dodaju želatin ili skrob da ih zgusnu, po mojoj logici 10g divnog kajmaka je mnogo zdravije od 20g želatna iz mlevenih kravljih kostiju...Ako kupujem puter moram da vodim računa da uvek piše unsalted, jer su svi puteri ovde slani, preslani za moj ukus.Margarin ne koristim.
Što se brašna tiče ono je kategorisano po upotrebi a ne prema mekoći kao kod nas, tako da je najmekše i najlepše za torte i kolače, sitno kao skrob, obeleženo sa Cake and pastry flour, zatim ima All purpose to je ono što bi bio T400 ili svenamensko koje koristim i za hleb i postoje posebna brašna za hleb na kojima piše multigrain ili bread flour.
Razlika izmedju bleached i unbleached je u hemijskom tretmanu i boji-
Bleached flour is all-purpose or plain flour that has been chemically bleached to improve its consistency and baking properties. Unbleached flour is flour that has been aged naturally. Unbleached flour is a better source of vitamin E but bleached flour has a finer grain allowing it to make lighter loafs. Bleaching also makes the flour whiter.
Ja iskreno ne vidim veliku razliku kada ih koristim mada ređe kupujem multigrain i unbleached jer imaju kraći rok trajanja, i ako uzmem veliku količinu pogotovo multigrain koji stoji na toplom hoće da užegne.
Ako vam treba mala količina specijalnog brašna npr od heljde ili raženog najjeftinija varijanta je rinfuz zvani Bulk Barn
ili nadjete neku drugu prodavnicu gde se hrana prodaje na merenje.Ako vam treba posebno brašno bez glutena ili neko egzotičnije kao chia, prošetajte do organic dela u prodavnici tamo postoje mala pakovanja u providnim kesicama Bobs Red Mill
koja mogu da se naruče i online i vrlo su praktična za ljude alergične na žitarice jer imaju i brašna od pasulja itd.
http://www.bobsredmill.com/flours-meals/

Street Food + Entertainment

Unapred se izvinjavam zbog štamparskih grešaka, još uvek se navikavam na novu tastaturu :)

Pre dobrih 6 godina sedeli smo tako pred ekranom, grickajući nokte i tražeci nešto, bilo šta što će nam reći kakav nas život čeka u Kanadi, kakvi su ljudi, kakve su cene, na šta da se pripremimo...i ništa, par zastarelih blogova, par foruma ispunjenih mržnjom i polu objašnjenim informacijama...ništa, samo slike Kanade, prirode i gradova, razočaravajuce malo informacija i odgovora na hiljadu naših pitanja, kako je tamo, kako je biti pridošlica, kako pronaći posao...Na sreću blagovremeno smo nabasali na blog nekog Nabila na kom je opisao svoj dolazak i dao pr korisnih informacija koje su nam značile.
Sećam se da je na tom blogu bio spisak koliko jedna osoba, ili dve, troši mesečno na potrepštine tipa stan, hrana i ostalo, kasnije se ispostavilo da je spisak totalno bio nerealan za porodicu sa malim detetom jer smo mi trošili mnogo više od navedenih 500$ za hranu mesecno, ali jedna od stavki koja mi nije tada a i prethodnih par godina bila jasna bila je 200$ za entertainment- zabavu.Prve godine nismo ni znali sta je to, jurili smo da se snadjemo, nadjemo posao, stan, druge godine je bilo malo lakse potrošili smo prvih 100$ na entertaiment ali ne na nas, vec na porodicnu godisnju ulaznicu za Ontario Science Centar da bi klinac mogao u igraonice tamo preko zime, jer nismo imali ni TV.Par puta smo jeli u trznom na food court-u i to je bilo to, nismo ni stigli do tih famoznih 200 verovatno za celu godinu.Trece godine smo imali park, bazen i igraliste prakticno u dvoristu, nije bilo nekih mesta gde da se ode, platili smo par ulaznica za igraonice preko zime, opet smo potrosili par puta na neku brzu hranu i jednom smo otisli na veceru u neki grozni Buffalo wings restoran, trece godine smo mozda stigli do preko 100$ cifre na mesecnoj bazi kada smo kupili TV, jer je sama pretplata bila oko 100$ ako se to racuna u entertainment budzet, ali ja to ubrajam u racune, zabava mi je nekako izlazak van kuce.
Recimo da se nismo mnogo zabavljali na mestima koja zahtevaju odredjene sume u prve 3 godine, ali smo zato koristili sve moguce besplatne resurse,biblioteke,muzeje, parkove, igralista, splash,dogadjanja za decu i ono sto je bilo oko nas.Kada sam i ja pocela da radim, mogli smo da izadjemo tu i tamo vikendom da ne kuvamo ili da narucimo klopu, mogli smo da odemo na kanu na ceo dan ili na skijanje ili slicno,ali posle nekog vremena shvatila sam da ce mi biti tesko da budem zadovoljna hranom koju placam jer je daleko od onoga sto ja spremam i na sta smo navikli, ima doduse par mesta na koja jos uvek volim da odem jer kuvaju sa srcem i ne menjaju kvalitet u zavisnosti od doba dana.
Ako ne racunam drive-thru restorane tipa Tim Hortons-a,Wendys-a i McDonalds-a, hrana je najsvezija u vreme kada ljudi izlaze sa posla na pauzu za rucak, tada je i veca guzva, uvece pred samo zatvaranje obicno prodaju zaostalu klopu upola cene ali sada je vec ohladjena i bljutava.U prodavnicama koje imaju Deli i peku meso i prodaju gotovu hranu obicno oko 9 kada zatvaraju deli spakuju sve u kutije i daju upola cene, tada peceno pile kosta 5$, inace ih prodaju za od 8 do 12$ po komadu zavisi od prodavca.
Isto vazi i za hleb od prethodnog dana i peciva, prosecna cena hleba krece se od 1$ za veknu do 5$ za posebne vrste hleba od posebnih brasna ili sa dodacima, kao npr hleb sa maslinama i mediteranskim biljem ili crni razeni hleb pumpernickel.
Sto se restorana tice ima ih milion, sa svih mogucih mesta i obicno koristimo yelp ili urban spoon da vidimo sta ima i kakve su cene.
Vrlo je popularan svedski sto, buffet ovde i poznati su kineski restorani, posetili smo Mandarin, Imperial buffet,Dragon Pearl u Torontu i King buffet u Kiceneru.Hrana je ok, nije losa ima dosta izbora nadje se za svakog po nesto, supe, salate,pica, pecenog mesa i krompira, kineskih jela, morske hrane i deserta, pravilo je da se plati ulaz po osobi zavisno od mesta i doba dana od 15 do 20$ i onda mozete da ostanete par sati unutra i probate sta zelite, pice se placa posebno i usput vam sluze vodu punu leda da se brze zasitite ;).
Za one koji vole picu u severnoj americi sledi razocarenje, bar po mom misljenju, pica nije ni nalik na evropske varijante, testo je debelo i slatkasto a na nju moze da se stavi sve od pecene piletine do sosa za rostilj BBQ sauce koji ne volim ni malo.Kupovina pice ide ovako dobijate testo i tri preliva za cenu npr testo plus paradajz sos, plus sir plus salama, za reklamiranu cenu koja je zavisno od mesta od 12 dolara pa navise za malu picu ( mala pica je velicine velikog tanjira za rucavanje) za ostalo sto zelite na pici morate da doplatite oko 2 ili 3 dolara po "toppingu" tako da jedna pica na koju dodate npr sunku i pecurke ili masline izadje oko 20$ plus porez, plus dostava ako narucujete.Gotove smrznute pice u prodavnicama kostaju od 5 do 10$, na snizenju ih prodaju 3 za 10.
U poslednjih par godina 2 puta sam jela picu koja podseca na evropsku (a koju nisam ja pravila), i to uglavnom u picerijama koje drze nasi ljudi kojih ima nekoliko u KW i kvalitet je skroz ok. Probali smo Maestros pizza u Waterloo i pizza Roma u Kitcheneru koja je odmah pored one Montenegro prodavnice na Williamsburgu koju sam vec spominjala.
Ima jos dve jedna je u Waterloo town sqare u centru gde imaju pristojnu picu iz peci a druga u kojoj nisam bila je isto u centru i zove se Fratello.
Restorani se dele na etno kao sto su kineski, japanski,tajlandski, turski, evropski itd i na specijalizovane za odredjenu vrstu hrane npr Swiss chalet - peceni pilici i grill, Baton rouge- rebra, krmenadle, stejk na rostilju, Wendy i McDonalds - preradjena piletina, senvici i pomfrit, Wings up- pileca krila, Popeyes- pohovana hrana, uglavnom piletina, skampi,Smokey's poutine- putin(pomfrit preliven cime zelite) Zoup- razne supe i salate, Subway- sendvici itd., i poslednji na listi su Pubovi koji sluze pivo i alkohol uz hranu opet uglavnom nesto przeno i peceno na brzinu kao svuda poplularna pileca krilca.
Probala sam sushi, nije mi se svideo, neke stvari su jednostavno previse zive i sveze i nisam neki ljubitelj morskih plodova mada mogu da ih jedem pecene ili kuvane.Probali smo indijsku kuhinju i kari, nikako se ne ne slazu sa nasim culima, jednostavno je previse cudnih zacina i ljutih stvari, hrana je servirana kao cudna mesavina neceg sto je prezacinjeno i podseca na otpatke iz kuhinje zuckasto zelenkaste ili crvenkaste boje preliveno preko bezukusnog kuvanog pirinca, na oko izgleda lose u ustima jos gore, jednostavno nije za mene, ko voli nek izvoli.
Jos nesto sto treba znati kod indijske hrane, s obzirom da tamo izvorno nema viljusaka i kasika hrana se sprema i jede iskljucivo rukama, naravno da u restoranima imate pribor za jelo i da mozete da ga koristite ali ono sto sam videla je da kada god nesto spremaju uglavnom koriste ruke, za pohovanje, oblikovanje itd. tako ako ste freak koji ne voli da mu neko dira hranu rukama nemojte u indijski restoran :)
Kineska kuhinja zavisi od provincije odakle su vlasnici- secuanska, kantoneska, hunanska ili neka cetvrta.Uglavnom mi odgovara secuanska kuhinja koja ukljucuje pecenu prasetinu, piletinu, malo cilija i slatko kisele sosove, jedino sto mi se nije svidelo kod kineskih jela je kada u hranu dodaju sos od ostriga koji ima specifican miris na ribu i vrlo slan ukus.Ujak moje drugarice drzi hot pot restoran, vrlo zabavna stvar, sveza iseckana hrana na tacnama se donosi za sto u sredini kog kljuca lonac supe na grejacu i onda svako ubacuje sta zeli i vadi kada se skuva i zacini, usput ima vremena da se se sali i prica, sveza hrana, dobar ukus,jako mi se svidelo.


Jos jedna zabavna i popularna stvar je Mongolian grill


U zemlji u kojoj vecina mladih ljudi ne zna da kuva i nema potrebu da to nauci, jesti van kuce je sasvim normalno a retko koji restoran blizu centra lose posluje,hrana za lokalne uslove nije skupa jedan posluzavnik hrane u trznom kosta najvise 10$ i ukljucuje 2 vrste pecenog mesa, kuvano povrce + pirinac, pire krompir, pomfrit ili rezance,i kolu, realno 2 osobe mogu da se najedu za 10tak dolara.Kada god idem tamo na rucak uzimam Bourbon chicken pileci rostilj u specijalnom slatkastom sosu koji obozavam ili piletinu pohovanu u tempura testu (nalik na krckavo testo za palacinke) u slatkom sosu od naranzi.
Porcija hrane u prosecnom restoranu se krece izmedju 15 i 20$, rucak i pice za 4 osobe izadje oko 100$ do 120$, kada se doda porez i napojnica koja se obicno daje u visini od 18% od cene racuna.
Najgore mesto na kom sam jela je ubedljivo Boston Pizza, obicno u restoranima pise da sacekate da vam hostesa nadje mesto da sednete, i prvi put kada smo otisli cekali smo pola sata na vratima za mesto u polupraznom restoranu , niko se nije pojavio da nam pomogne a nismo bili jedini koji su cekali i to sa malim detetom koje nije super strpljivo, posle nekog vremena smo se okrenuli i otisli.Drugi put sam bila trudna i zamolila sam ih da mi donesu porciju krilaca bez sosa, doneli su 5 smezuranih zagorelih krila u preljutom sosu i nisu hteli da ih zamene jer je za stolom sedelo 20tak mojih koleginica i konobarica koja nije upamtila sta sam ja narucila je tvrdila da sam trazila krila u sosu a ne bez njega...hrana je grozna, bar u nasem lokalnom restoranu za cene koje naplacuju.East side Mario (opetkod nas) nije nista bolji, oni sluze spagete, picu i italijanska jela ali verujte totalno neprepoznatljiva nekom ko je odrastao u komsiluku Italije.Ovakvi restorani su frančize to znači da restorani koji rade pod zajedničkim imenom imaju različite vlasnike pa ako ste u jednom lose prošli ne znaći da ćete i u drugom.
Frančiza se kupuje, Tim Hortons,Boston Pizza,Burbon grill, Subway i ostali ako platite vlasniku frančize vi lepo otvorite svoj restoran pod njihovim imenom sa njihovom opremom pri čemu morate da platite određenu sumu za kupovinu svega, i kada počnete da poslujete deo vašeg profita ide njima ( neproverena informacija je oko 20%).
Moja nesreća je što smo vrlo probirljivi što se hrane i ukusa tiče, mogu da kažem da sam lepo jela u mađarskom i nemačkom restoranu jer mi je ta hrana prijala i bila je lepo spremljena, šta sam jela -gulaš i šniclu :)

U restoranu je sasvim ocekivano da sve sto niste pojeli spakujete i nosite kuci, to je hrana koju ste platili i ne treba da se baca.

Od blisko istočne hrane sviđaju mi se sarmice u vinovom lišću i soku od limuna, baba ganoush i hummus, i njihovi krckavi naan hlebovi, meso je uglavnom giros i raznorazni ražnjići i roštilj, opet poznato i ništa posebno.
Uvek me pitaju kakva je kanadska kuhinja i uvek kažem da kanadska kuhinja kao takva ne postoji, ima tih par jela koje kanađani svojataju kao što je putin, bilo šta u šta je ubačen javorov sirup i neki kolač koji se zove dabrov rep, ostalo je sve mix emigrantskih kuhinja i jela iz celog sveta.
Ono što jedem ovde a nisam jela skoro nikada u Evropi je brokoli na sve moguće načine, kuvan na pari ili u čorbi, čorba od bundeve koju obožavam, yam krompir, bosiljak u jelima i dosta drugih svežih začina, kineski bok choy kupus, kineske enoki i oyster pečurke (koje se gaje ovde), shitake jedem ali vrlo retko,braon šampinjone,kineski patlidžan,slatki grašak u mahuni i sojine klice i razne kineske rezance kao lo mein, chow mein, japanske soba i udon, pirinčana testa.
Grejs mi je donosila na posao nigerijski crni pasulj kuvan u banana lišću, koji mi se svideo i pre neki dan sam ga sama prvi put napravila, posle cega sam skontala zašto ga je retko pravila, proces je vrlo naporan i treba vremena da se napravi, ali pravila sam ga od želje i bez banana lišća samo sam ga zapekla u rerni pod folijom i ispao je ok, plus malo sam izmenila recept pa nisam u njega dodala sušenu ribu i jaja.
Jelo se zove moi moi i najteži deo je očistiti sav pasulj od ljuske pre mlevenja i kuvanja, pasulj prethodno mora da se potopi par sati ili preko noći, samelje se u pastu sa začinima i onda se kuva.Ukus je sličan pašteti od soje ili piletine sa paradajzom, nije ni nalik na ukus pasulja jer je black eyed beans ili peas bliži soji.



Supu od bundeve kuvam tako što dan ranije ispečem bundeve u rerni, to im daje kremast i sladak ukus u čorbi, i usput ih jedemo tako što narendamo sir i salamu na njih i malo majoneza pa ih koristimo umesto testa za picu praktično, šta ostane sutra ide u supu.Izdinstam vrlo malo luka sa biberom i vegetom na ulju, na to dodam seckani krompir- 2 komada, zelen lišće, so,i malo aleve paprike i čilija, nalijem vodom i skuvam krompir, ponekad dodam kocku za supu ako kuvam puno čorbe.Kada je gotovo ubacim bundevu i sve umutim blenderom u krem čorbu, dodam muskatni orah, mrvu cimeta i još malo čilija,mešanog bibera i belog luka u prahu, već po ukusu.Jedem je sa seckanim parmezanom u njoj ili kašikom jogurta, postoje razne varijacije ali najlepša mi je sa pečenom bundevom jer je slatka i gusta.
A može i ovako mmmmmmm



Kako se zabavljaju porodicni ljudi ...

Retko koji restoran radi duze od 10 uvece, vecina zatvara oko 8 ili 9, samo pab radi posle ponoci i to ne duze od 2.Kada se izlazi sa drustvom obicno idemo petkom odmah posle posla na druzenje i veceru,i onda svako placa svoj racun i kuci. Kad god smo predlozili vikend ljudi su se bunili da je vikend vreme za porodicu i zavrsilo se na tih sat dva petkom uvece u nekom restoranu.
Ako vas ikada pozovu na neciji rodjendan u restoran, budite spremni da sami platite svoj racun i ne nosite poklon, kupovina poklona je ovde demode, ljudi razmenjuju gift kartice, to su kartice sa placenim iznosom na njima obicno 15 ili 20$ koji slavljenik moze da potrosi u datoj prodavnici, moj dragi je prvi put naucio svoju lekciju i morao da zajmi pare od drugara jer je pretpostavio da slavljenik organizuje klopu i pice kao kod nas, ali ne uvek i svuda u Kanadi svako placa svoj racun.Za praznike smo dobijali na poslu takve kartice od roditelja uglavnom za Starbucks ili Tim Hortons, ponekad za Chapters koji je prodavnica knjiga i igracaka.
Najvise me je nerviralo to sto cim smo seli za sto svi su povadili svoje mobilne telefone i stavili ih pored tanjira, nije se mnogo razgovaralo nesto o poslu nesto o hrani koju vredi naruciti, pola zapocetih razgovora se zavrsi tako sto neko odsutno tipka poruku muzu, komentarise na netu ili pokazuje slike sa telefona nekom do sebe.
Jelo se pilo, pozdravili smo se i svako svojoj kuci, TGIF, za one koji znaju sta to znaci.
Jednom smo isli na mini golf preko leta i bilo je super, drugi put smo vodili klince na kuglanje i to je bilo super, deca su uzivala.Svake godine je firma organizovala bozicni bal ali ja nikada nisam isla, nesto u potiljku mi ne dozvoljava da idem sama na mesta gde ce svi povesti muzeve, momke i koga vec i gde cu gledati svoje sefove kako piju a i oni mene, plus mrzim sve praznike oko nove godine zakljucno sa istom, da ne moram da ih slavim zbog klinaca ne bih se ni mucila.
Restorani, sportske aktivnosti i piknici su druga stvar, to vec volim.Ranije kada smo ziveli u Torontu i Aca radio u drugacijoj firmi svakog poslednjeg petka u mesecu radili su do 3 a onda su isli na rucak sa menadzerom u neki fensi restoran, na racun firme to se zvalo "work lunch".Sada toga nema ali tu i tamo im ubace neku sportsku aktivnost tipa igraonica za odrasle u drugoj polovini radnog dana.

Pa da polako zavrsim ovaj dugi post, ako imaju tu opciju da unajme dadilju parovi mogu da izadju na veceru ili u bioskop, da odu na bazen ili u pozoriste, sve te zabave se zavrsavaju u roku od dva tri sata da bi se stiglo na spavanje jer deca ce ustati odmorna a i dadilja kosta...i dok se mi smatramo sretnim ako legnemo pre ponoci, imam drugarice koje sa posla odrade sat u teretani, istusiraju se i lezu pre 10.
Na provodjenje noci u kafani ili diskoteci ovde nemojte ni da pomisljate, to ne prilici cak ni studentima jer i oni moraju da uce i opravdaju jednog dana svoj studentski dug banci...Tako da lokalna zabava nije ni nalik na evropsku varijantu, kafici nemaju baste u kojima moze satima da se sedi i pijucka picence, opravdanje je mozda sto nemamo ni klimu za to, ali kad pogledam opet onu svajcarsku i skandinaviju zaklela bih se da postoji nacin,kultura da se negde sedi satima za stolom a da niste na poslu i ne radite nesto korisno ne postoji...Postoji kultura trcanja, odlaska u teretanu, kupovine, slobodno vreme se trosi po trznim centrima ili u prirodi.
Najbolje se druze penzioneri. U zimska jutra pre otvaranja prodavnica kada idem na posao vidjam ih kako spartaju trznim, dok cekam bus vidim ih kako se skupljaju kod Tim Hortonsa sa vrsnjacima na kaficu/caj i razgovor, posle toga sledi obilazak prodavnica ili setnja po antikvarnicama, kupovina par beskorisnih drangulija, povratak u rezidenciju za starije osobe koja ima bazen, pedikir i casove slikanja i strikanja...njihovi dani su ispunjeni vremenom za druzenje, izlascima na ruckove i kreativnim aktivnostima.
Za one koji ne znaju sta je Tim Hortons, to je kanadska verzija kafa+krofne i slatka peciva (u kojoj vecina emigranata nadje prvi survival job), nista bolje da pocnete dan nego stostruka doza secera i kofeina direkt u venu, ne treba red bull krila su zagarantovana ali i sugar crash tamo negde oko podneva.

Kad su cvetale tikve

Citala sam ovo davno u gimnazijskim danima, nisam tada nista razumela...citala sam je ponovo nedavno, sad razumem.



Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam
osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste
Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao
sam mu svoje prezime; oca ionako nijeznao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se
naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od
ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom,
burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima – on
ima ćerčicu i sinčića – slao na more. A kako bih inače objasnio zašto ih šaljem? Ovi
blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle
da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: „On je
otišao na svoje more. On ne može bez svog mora.“ Meni je ovde lepo. Pre četiri
godine žena i ja smo nekako skupilimalo para, uzeli kredit i počeli da dižemo kućicu
izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam živeo među dušanovačkim
kućercima, pa bih to hteo i tu. Kućica mi je skoro gotova. Nije još sasvim gotova zato
što se ja oko toga baš i ne lomim previše. Stalno nešto oko nje ili po baštici prčkam. A
i ova ti je zemlja nekako jalova; tek što se jedan sneg skine, većpočinje da se sprema
drugi. Leta, onog našeg, tako reći i nema. I uvek se nađe nešto posla.
Moj klinac me obožava; a ne mogu da kažem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim
ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: „Moj stari je u Jugoslaviji bio
šampion. Novine su o njemu pisale.“ A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam
prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad
sam služio vojsku. A svojoj majci Arne kaže: „Kad smo ono letos bili u našoj
Jugoslaviji …“
Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: „Ako mi ne
rodiš klinca, ostaviću te.“ Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu,
nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako
bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je
poštedim? I rekao sam: „Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš?“ Ona kaže: „Ne znam čega
se više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda
bio rekao. A meni je sada većtrideset i četiri.“ „Pa, u redu“, rekao sam. „Možda nam
više dece i nije potrebno. Dosta nam jenaš Arne. Ako se ti složiš.“ A ona počela da mi
ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali -volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne
pričamo mnogo o tome.
Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga
koja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. „Ona ide s
Ljubom Šampionom“, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno
dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri
santimetra. Nije ništa strašno, ali – primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da
će to tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je.
Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset
i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i džandrljiva, kao i sve ostale blesave žene. Ona isto ume da
zakera: „Opet si uneo blato u kuću! Zašto ne brišeš noge?“ I: „Opet te tvoje blesave
novine!“ I: „Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!“ I uopšte. Po tome su nam, kao
što vidite, običaji isti. Ali kao što sam ja naučio da poštujem švedske, i ona se naučila
da poštuje naše. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da žvalavim. Ni oko čega. Otkako
sam otišao, međutim – prvo jezik, a onda i sve drugo – postao sam ćutljiv. Ovde svet,
uostalom, i nije baš mnogo pričljiv. I kad dođem kući neraspoložen ili ljut, ili kad me
uhvati moje ludilo, i ćutim, ona me ne dira. Ćuti i sama. Nije to za ženu baš mnogo
prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prođe, onda možemo po starom. I,
mada takve stvari ipak retko činim – obično gledam da im pomognem na neki drugi
način – kad neki naš čovek, iz Jugoslavije, ovde baš zaglavi, ja ga i kući odvedem. A
narod ovde nije loš, ali, nekako, tvrd je naparu: otac za sina nezna, sin za majku,
svako ima svoju računicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kuću zalaze. A moja
Inge nas dočekuje s osmehom i kaže tipu srpski: „Mi volimo naša Jugoslavija.“ I pere
mu prljave gaće, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po našem vešu i
odvaja mu moje stare košulje: dok se malo ne snađe. I kad nas je prošle godlne jedan
takav bio pokrao – ništa strašno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se
jeo kao Mesec: eto kakvi smo! – ona mi kaže: „Nemoj da se sekiraš. Sav je bio
propao, jadnik. Mi ćemo zaraditi drugo.“
Pre dve godine sam se opet bio zapio – dešava mi se to povremeno – i, onako pijan,
samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na
posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, šta imam da se bunim? Ali moj sindikat
se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. „On“, kažu, „ima pravo da vidi svoju
domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako našem
najboljem radniku ne možemo da dozvolimo davidi svoje more?“ A ja, kažem, nisam
imao pravo, a nisam imao ni volje nikogada molim, iako mi se posao baš nije
menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kažem: „Šta se, bre,
zezate? Kakvo more, kakvi bakrači! Niti sam na more išao niti koji đavo. Bio sam se
naždrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili.“ „A ne“, kažu oni. „Svoje doušnike
zato ne otpušaju. Otpustili su tezato što si sindikalista. A uzto ti si još bio i bolestan!
Mi to možemo i da dokažemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste.“
Glavu dajem ako je iko od njih išta od togashvatio. Oni prosto misle da smo svi mi
udareni, keve mi! I kad prođu ovuda i čuju kako urličemo naše pesme i ovakve suze
valjamo, oni misle – nismo čitavi. ‘Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si
ti lud, slobodno i to možeš da budeš, i imaš pravo na to, samo nemoj da napraviš neki
izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dođe, on
predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki
saobračajni prekršaj ? Nije. Je li učinio nešto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za
nas nije još i bolje što je otišao?
I prilična se gužva oko toga napravila. Čak su i neke sindikalne novine počele da me
brane – izlazi ovde jedan takav listić: on je, kažu, bio bolestan.Došao neki dasa iz tih
novina. „Ma, jok“, kažem mu ja, „niti sam bio bolestan niti je uopšte potrebno da se
oko toga pravi neka gužva. Naći ću drugi posao.“ I stvarno sam to odmah mogao. Ali
onda mi moja Inge kaže: „Kažeš da si kriv. A ja tebi opet kažem da mi to ne možemo
da razumemo. Kako možeš da budeš kriv? Nemožeš da budeš kriv. Bio si bolestan!
Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi mašinu, baci kombinezon i ode
u fabrički klub i tamo za tri sata popije dvadeset flaša piva, i poslovođu, koji dođe da
ga pozove da se vrati, otera u materinu i gađa praznom flašom, a onda, onako u
košulji po hladnoći, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu žena i dete pet dana ne
znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti
i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao dase ništa nije ni desilo, onda to stvarno
niko živi ovde ne može da shvati. Ko to ovderadi? Ko je to ovde ikad uradio? I baš
zato što ne možemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je -kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muškarci. I kad ih većimaju,
imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih nekaoni to samo teraju, nemoj ih zadržavati.“
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put došao na posao, samo što mi na ulazu nisu
slavoluk bili postavili.
U stvari, ja sam ovde, pomalo, popularan. Opet zbog boksa. Treniram fabrički klub. A
osim toga, radim i ono što u Jugoslaviji nikad nisam ni pomislio – u sindikatu. Kad
smo se burazer Vlada i ja pre tri godine sreli u Italiji i ja mu to ispričao, on se prosto
upišao od smeha; u Jugoslaviji stvarno ni za šta drugo osim za cure nisam znao; i za
boks, dabome.
Kod kuće, naravno, imam naše ploče. Ali tamo ne volim da ih slušam. Rastužim se.
Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge. On, moj sin, izgleda, voli ih. U početku ih je
puštao da bi, valjda, meni ugodio. A posle ih zavoleo. A ja, kad se zaželim, dolazim
ovamo. Malo mi je lakše otkako ovde ima naših. Gotovo šest godina bio sam jedini
Jugosloven u celom Estersundu. A sad nas ima gotovo šeststo. Kad su počeli da
dolaze, očima nisam mogao da verujem. I – ovde malo žvalavimo po naški, malo
pevamo po naški i malo plačemo po naški. A onda odemo svako na svoju stranu.
U stvari, ja im ovde dođem – kao nekakav drveni advokat. Kazujem im kakvi su
švedski zakoni: na šta imaju pravo, na šta nemaju; prevodim im kad im šta zatreba;
ovaj klub, tu prostoriju, švedski sindikati su im dali: ja sam im to sredio; dosta njih
sam u fabrici u kojoj radim zaposlio; kad se pripremaju one naše priredbe, ja im za
folklor obezbeđujem narodne nošnje: i to pozajmljujem od Šveđana; njihove su
muške nošnje slične slovenačkim: snalazimo se kako umemo. I tako, često sam ovde.
Često sam ovde, i sačekujem one koji dolaze, ispraćam one koji odlaze. A oni dolaze,
i odlaze, a ja ostajem.
I kad me uhvati moje ludilo, kad se smračim, Inge i Arne hodaju oko mene na
prstima. „Inge“, tada kažem mojoj ženi, „Inge, srce mi puca.“ A ona kaže: „Vidim,
Ljuba.“ U početku je strahovala da ću otići; unastrahovala se, jadnica, pored mene.
„Ti, ćeš, Ljuba“, kaže, „jednom otići od nas. Sešćeš na voz, i ostavićeš nam tvoja kola
i tvoju kuću, i nećeš se vratiti. Ostavićeš nam kola i kuću umesto sebe. A šta će nama
kola i kuća umesto tebe?“ „Ne budi luda“, kažem ja njoj; a ona mi još ne veruje. „Ne
budi luda, nikud ja neću otići. Nikud ja bez tebe i Arnea neću poći.“ I, kažem, u
početku mi nije verovala, a sad zna: to mora tako da bude; proći će me. I kad me vidi
takvog, srpski mi kaže: i ona se uči da govori srpski: „Pa, Ljuba, idi malo u tvoja
Jugoslavija. Sverije je dobar, ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet. Idi malo u naša
Jugoslavija.“ – To naša Jugoslavija ona kaže zato što svi mi, i ona, i Arne i ja, imamo
dvojno državljanstvo, i švedsko i jugoslovensko. To sam takođe sredio. – A ja joj
kažem: „Ti, Inge, kao da si se na Dušanovcu rodila.“
Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplaćenog odsustva – i oni su na to navikli, pa
mi više ne prave pitanje – i sednem u kola, pa po tri dana i tri noći vozim kao lud. Ja
sam, inače, pažljiv, oprezan vozač, i ne volim da jurim, ali tada nemam vremena ni za
spavanje. Za volanom samo po dva-tri sata odremam. Tek kad dođem do austrijske i
naše granice, zaustavim se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam -jedanput sam tako šesnaest sati prespavao – obrijem se, presvučem. I, polako, pređem
preko granice.
Tada uđem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor – niže da idem nemam hrabrosti: o
Beogradu da vam i ne pričam – zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem
u kolima. Spustim prozore, gledanm oko sebei – slušam. I, verujte, Slovenci sasvim
dobro žvalave po naški, ništa se ne razlikuju.
I tako, ne izlazeći iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva.
Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj pumpi napunim
rezervoar benzinom. Zatim pređem austrijsku granicu, zastanem, pa iz dovoda
natočim po punu šaku. Trljam ga, njušim: i on mi miriše na Jugoslaviju. Namažem se
po licu, po kosi, po grudima…
Kući se vratim umoran kao kuče. A moja žena mi kaže: „Ti si se, Ljuba, podmladio.“
A o tome kako sam došao ovamo, o tome joj ne pričam. Šta će njoj
I to? Nije ni potrebno da zna. To ću sam nositi. To je moja stvar.



http://tamoiovde.files.wordpress.com/2012/01/kad-su-cvetale-tikve.pdf