Obicno me kritikujete kada gundjam o losim stvarima na koje cete naici, hteli ili ne dolaskom ovamo.Zato cu pustiti nekog drugog da to radi umesto mene,Ovaj sajt uzmite sa zrnom soli, mogu samo da vam kazem da je recimo ovaj clanak za nas ispao tacan
http://www.dsc-gc.com/bills.php
vec nekoliko puta smo se svadjali zbog stvari koje su nam naplatili a da ih nismo trazili ili nemamo pojma nasta misle na racunu,pogotovo sa bellom,
ovo je cinjenica takodje i ja sam sa losom dijagnozom cekala 2 meseca na pregled a to je jos i brzo...a u ER cete cekati od 3 do 6 sati na hitan pregled, mada su bolje sanse u walk in klinikama u njima u proseku cekam 5 minuta ali ne rade sve preglede.
http://www.dsc-gc.com/medical.php
I ovo je istina...
http://www.dsc-gc.com/adopt.php
i ovo je istina jel...otprilike 99% pocne u nekoj fabrici na traci pa dokle izguraju...
http://www.dsc-gc.com/afterarrival.php
za ostalo nisam sigurna, ali eto cisto da upozorim na neke "sitnice" koje je mozda moguce preduprediti...i pokusati izbeci ako je moguce.
Tuesday, January 31, 2012
Friday, January 27, 2012
Mix 'n' match
Kao sto rekoh, postovi ce se prorediti jer ja imam vise obaveza i malo sam u frci a na moju zalost i komp mi polako riknjava u zadnje vreme, doduse izgurao je dobrih 5 godina tako da je za laptop vec "mator" :)
Ulaskom u ovu godinu ulazim u drugu godinu boravka ovde.
Napisala sam ranije da je potrebno oko 2 do 3 meseca da se naviknemo na novu sredinu, e pa dodala bih da je potrebno oko 2 godine da zaboravimo staru...Kada nisam u dodiru sa desavanjima tamo (a stvarno nisam) kada ramisljam o zivotu i buducnosti ovde, ponekad u nervozi oko neke situacije cujem sebe da govorim da je tamo ( kada je u pitanju ta stvar) bilo bolje i sama sebe prenerazim...Znam da posle godinu dana svi imigranti koji slete nestanu sa foruma i ostalih "drustvenih" stranica,znam i zasto, iskreno i mene ponekad smara da pisem na blogu, imam osecaj da sam isrpla teme i ispala iz tokova novih imigracionih pravila, nemam nikakve motivacije niti potrebe da to pratim vise, manje vise smo vec "stari" imigranti i jedino jos cekamo drzavljanstvo, ostalo je sve nekako tu.
Nas zivot se ovde razvija takvom brzinom da smo isto tako brzo zaboravili da za 2 godine tamo ne bismo mrdnuli sa mesta, a mozda i koji korak unazad...LJudski mozak je jako cudna stvar, iako imam odvratnu naviku da do detalja pamtim lose stvari i situacije, od kad se bebac rodio i od kad smo dosli desava mi se upravo suprotno, jako brzo zaboravljam kako izgleda zivot drugde.
Kanada te razmazi, iako to ne primetis i mnogi se mozda nece sloziti sa mnom. Zivot ucini da zaboravis.
I da neko ne bi upao u trip da sam nostalgicna ( ne daj boze), samo pravim uvod u to kako otprilike izgleda zivot kada vise ne moras da razmisljas o gubitku posla, krizi i politici.
Umesto da brine o tome da li cemo ostati gladni na ulici i bez buducnosti, moj dragi brine o tome koji smer u svom polju bi mu najvise odgovarao, uci za ispit i razmislja u kom gradu bi mogli da zivimo posle Londona, i kakvu nekretninu zeli jednog dana, i koliko bi voleo da ima vecu sledecu satnicu...Zabavlja me njegov novosteceni optimizam :), zato mu udaram kontru svojim pesimizmom ponekad ( ali samo sale radi, oni koji me znaju ne bi me nazvali pesimistom samo opreznom), ne volim da dizem ocekivanja unapred da se ne bih jaakoo razocarala kasnije, kanadski optimizam se ponekad sudara sa mojim realizmom ( ali ja sam odrasla u drugacijem svetu sa drugom vrstom vaspitanja i iskustva).Nazalost i njima se to nekad obije o glavu, kao ovde u Londonu sa tom fabrikom koja ih je izbacila na ulice, jos uvek setaju oko kapija u neverici da su izgubili poslove, novac a slede i kuce...nisu verovali da moze nesto lose da im se desi ako ne prihvate manje satnice.
Dakle, da se vratim na temu, kako to izgleda skoro 2 godine kasnije.
Zivimo u kuci (townhouse) koju rentamo za oko 850 $,parking 25$, placamo sami svoje racune za struju od 50 do 70 $ i plin od 70 do 100 $ zavisno od grejne sezone, ako slucajno uplatimo vise vracaju nam u avgustu kada rade reviziju, na gorivo nam odlazi 300$ mesecno na hranu i ostalo oko 1000.Sve u svemu, trosimo negde izmedju 2500 i 3000 mesecno u zavisnosti od toga koliko putujemo okolo i sta kupujemo.Ne stedimo puno ni na cemu jer smo shvatili da cemo sacekati malo sa kupovinom nekretnine iz 3 razloga, jedan je -relativno smo novi i jos uvek na jednoj plati pa nam banke bas ne nude povoljne hipoteke, drugi je planiramo jos da se selimo a nema svrhe da kupujemo nesto da bismo ziveli tu 6 meseci i onda opet prodavali...i treci je licne prirode.
Slazem se sa svima ovde koji nam savetuju kupovinu kao najlogicniji sledeci korak, ali i dalje mislim da je na nama konacna odluka kad, sta, kako i gde.
Prvih par meseci u Kanadi su nam prosli u magli odusevljanja i straha, jurnjavi za poslom i novcem i jezivoj stednji, prva godina u Kanadi je izgledala slicno, sa vrlo malo mira i vremena za nas i puno osvrtanja i stednje, od kad smo se preselili ovde sve se promenilo, imamo vise vremena za nas, vise slobodnih dana i praznika i manje stedimo.
Shvatili smo neke stvari, obozavam optimiste koji zadnjih 10 godina prognoziraju da ce cene nekretnina pasti u Torontu... :)keep dreaming.
Razgovori sa prijateljima i poznanicima se svode na to ko je gde bio, ko je sta kupio, kakvu hranu pripremamo i gde su najbolje namirnice, gde se nesto moze naci povoljnije i tako...i koja mesta ko planira da poseti na leto. Mogu da zamislim kako je odsecen covek od one stvarnosti koju je napustio tamo posle jos vise godina provedenih ovde.
Priznajem da nemam apsolutno pojma sta se tamo desava ili ne desava, kako se zivi i ostalo, koji su aktuelni skandali...izgubila sam sve teme za razgovor sa ljudima odande jer odavno nisam u toku sa desavanjima :)
Mozda cu postati jedna od onih koja poseti srbiju posle 10 godina sa gomilom para i odusevi se kako je tamo super provod i zivot hehhehe, salu na stranu mislim da bih se sita isplakala da mi neko kaze da moram da putujem u tom pravcu u skorije vreme.
Neko je poslao vrlo lep link, pa evo
http://www.emedjimurje.hr/obrazovanje/zasto-sam-odlucila-reci-zbogom-hrvatskoj
Neverovatno mi je i sad kako se ta dva naroda povremeno mrze iako su prosli isto i sad su u istoj situaciji, i drago mi je sto se to ovde ne oseca, ili bar ja nikad nisam osetila.
Trazim vrtic za klinca, liste su od par meseci do godinu za full time, to mu dodje svaki dan od ujutru do 5 ili 6 popodne, part time je 1 ili 2 dana u nedelji i mislim da ima mesta bar ovde gde sam gledala.Vrtici po Londonu su ok, ima kuvane hrane i uzine, neki imaju i prevoz a cene su od 700 do 1000 za full time zavisno od uzrasta, u Torontu vecina vrtica ne nudi rucak i cene su od 1200 pa navise...opet zavisi sta i gde nadjes jer obicno nema mesta.Grad London ima svoj program za subsity pa ne mogu da se prijavim pre nego pocnem da radim, opet za razliku od Toronta gde mozete da se prijavite i ako samo trazite posao.
Da odgovorim na pitanje
Sto se opcija za obrazovanje tice, zavisno od grada u kom se smestite imate uglavnom jedan ili 2 koledza u manjim gradovima i gomilu u vecim, svaki od njih ima svoje cene i svoje programe tako da je jedini nacin pregledati sve kurseve, cenovnik i ostalo i videti sta vam odgovara,
dalje neki koledzi ce priznati jednacenje ili transfer iz drugih zemalja preko dve institucije koje to rade World Education Services ili WES u Torontu i Icas http://www.icascanada.ca/home.aspx
ali to morate proveriti i ispregovarati sa koledzom i sluzbama licno pri upisu.
Savetujem svima da maksimalno koriste usluge emigrantskih organizacija,koje su besplatne, znatno cete olaksati sebi jer ce vam reci na sta sve imate pravo, npr studentski kredit , zajam, pomoc itd
https://osap.gov.on.ca/OSAPPortal/en/PostsecondaryEducation/OSAP/WhatisOSAP/WhatAidProgramsAreAvailable/index.htm
evo jos jednog korisnog sajta
http://www.ontariocolleges.ca/FindProgram
Trenutno koristim pomoc organizacije Access u Londonu, ali koliko znam imaju kancelarije i u Torontu,
http://www1.toronto.ca/wps/portal/toronto/landing?vgnextoid=d4851b3cf98d1310VgnVCM1000003dd60f89RCRD&vgnextfmt=default
http://triec.ca/
http://www.ontarioimmigration.ca/en/after/index.htm
Ako vec nemate pojma sta vam se desava i niko oko vas ne zna nista vise da vam kaze, lepo put pod noge u par organizacija koje drzava debelo placa da bi vam dali dragocene informacije i pomogli ako mogu, osim toga pri nekim imate kurseve jezika i vrtice za imigrante i obavesteni su o uslovima za zaposljavanje/studiranje kada su emigranti u pitanju, vecina njih radi svoj posao kako treba, mene je YMCA u Kiceneru odusevila, tamo smo vakcinisali klinca dok nismo imali kartone i zdravstveno, vodili ga kod zubara i stvarno su nam podigli moral.
Sto se zdravstvenog tice,
prva 3 meseca niko od nas ga nije imao, koliko znam ni ostali nisu uzimali privatno, malko smo rizikovali :D
Tuzno je kako ni u cemu ne napreduju i uspevaju osim u sportu, i posle svih ovih pobeda sledi rasprodaja igraca...mozda da stave politicare na igralista a sportiste u vladu, bar jednima nesto ide od ruke i srca :)
I za kraj moj omiljeni macak
Ulaskom u ovu godinu ulazim u drugu godinu boravka ovde.
Napisala sam ranije da je potrebno oko 2 do 3 meseca da se naviknemo na novu sredinu, e pa dodala bih da je potrebno oko 2 godine da zaboravimo staru...Kada nisam u dodiru sa desavanjima tamo (a stvarno nisam) kada ramisljam o zivotu i buducnosti ovde, ponekad u nervozi oko neke situacije cujem sebe da govorim da je tamo ( kada je u pitanju ta stvar) bilo bolje i sama sebe prenerazim...Znam da posle godinu dana svi imigranti koji slete nestanu sa foruma i ostalih "drustvenih" stranica,znam i zasto, iskreno i mene ponekad smara da pisem na blogu, imam osecaj da sam isrpla teme i ispala iz tokova novih imigracionih pravila, nemam nikakve motivacije niti potrebe da to pratim vise, manje vise smo vec "stari" imigranti i jedino jos cekamo drzavljanstvo, ostalo je sve nekako tu.
Nas zivot se ovde razvija takvom brzinom da smo isto tako brzo zaboravili da za 2 godine tamo ne bismo mrdnuli sa mesta, a mozda i koji korak unazad...LJudski mozak je jako cudna stvar, iako imam odvratnu naviku da do detalja pamtim lose stvari i situacije, od kad se bebac rodio i od kad smo dosli desava mi se upravo suprotno, jako brzo zaboravljam kako izgleda zivot drugde.
Kanada te razmazi, iako to ne primetis i mnogi se mozda nece sloziti sa mnom. Zivot ucini da zaboravis.
I da neko ne bi upao u trip da sam nostalgicna ( ne daj boze), samo pravim uvod u to kako otprilike izgleda zivot kada vise ne moras da razmisljas o gubitku posla, krizi i politici.
Umesto da brine o tome da li cemo ostati gladni na ulici i bez buducnosti, moj dragi brine o tome koji smer u svom polju bi mu najvise odgovarao, uci za ispit i razmislja u kom gradu bi mogli da zivimo posle Londona, i kakvu nekretninu zeli jednog dana, i koliko bi voleo da ima vecu sledecu satnicu...Zabavlja me njegov novosteceni optimizam :), zato mu udaram kontru svojim pesimizmom ponekad ( ali samo sale radi, oni koji me znaju ne bi me nazvali pesimistom samo opreznom), ne volim da dizem ocekivanja unapred da se ne bih jaakoo razocarala kasnije, kanadski optimizam se ponekad sudara sa mojim realizmom ( ali ja sam odrasla u drugacijem svetu sa drugom vrstom vaspitanja i iskustva).Nazalost i njima se to nekad obije o glavu, kao ovde u Londonu sa tom fabrikom koja ih je izbacila na ulice, jos uvek setaju oko kapija u neverici da su izgubili poslove, novac a slede i kuce...nisu verovali da moze nesto lose da im se desi ako ne prihvate manje satnice.
Dakle, da se vratim na temu, kako to izgleda skoro 2 godine kasnije.
Zivimo u kuci (townhouse) koju rentamo za oko 850 $,parking 25$, placamo sami svoje racune za struju od 50 do 70 $ i plin od 70 do 100 $ zavisno od grejne sezone, ako slucajno uplatimo vise vracaju nam u avgustu kada rade reviziju, na gorivo nam odlazi 300$ mesecno na hranu i ostalo oko 1000.Sve u svemu, trosimo negde izmedju 2500 i 3000 mesecno u zavisnosti od toga koliko putujemo okolo i sta kupujemo.Ne stedimo puno ni na cemu jer smo shvatili da cemo sacekati malo sa kupovinom nekretnine iz 3 razloga, jedan je -relativno smo novi i jos uvek na jednoj plati pa nam banke bas ne nude povoljne hipoteke, drugi je planiramo jos da se selimo a nema svrhe da kupujemo nesto da bismo ziveli tu 6 meseci i onda opet prodavali...i treci je licne prirode.
Slazem se sa svima ovde koji nam savetuju kupovinu kao najlogicniji sledeci korak, ali i dalje mislim da je na nama konacna odluka kad, sta, kako i gde.
Prvih par meseci u Kanadi su nam prosli u magli odusevljanja i straha, jurnjavi za poslom i novcem i jezivoj stednji, prva godina u Kanadi je izgledala slicno, sa vrlo malo mira i vremena za nas i puno osvrtanja i stednje, od kad smo se preselili ovde sve se promenilo, imamo vise vremena za nas, vise slobodnih dana i praznika i manje stedimo.
Shvatili smo neke stvari, obozavam optimiste koji zadnjih 10 godina prognoziraju da ce cene nekretnina pasti u Torontu... :)keep dreaming.
Razgovori sa prijateljima i poznanicima se svode na to ko je gde bio, ko je sta kupio, kakvu hranu pripremamo i gde su najbolje namirnice, gde se nesto moze naci povoljnije i tako...i koja mesta ko planira da poseti na leto. Mogu da zamislim kako je odsecen covek od one stvarnosti koju je napustio tamo posle jos vise godina provedenih ovde.
Priznajem da nemam apsolutno pojma sta se tamo desava ili ne desava, kako se zivi i ostalo, koji su aktuelni skandali...izgubila sam sve teme za razgovor sa ljudima odande jer odavno nisam u toku sa desavanjima :)
Mozda cu postati jedna od onih koja poseti srbiju posle 10 godina sa gomilom para i odusevi se kako je tamo super provod i zivot hehhehe, salu na stranu mislim da bih se sita isplakala da mi neko kaze da moram da putujem u tom pravcu u skorije vreme.
Neko je poslao vrlo lep link, pa evo
http://www.emedjimurje.hr/obrazovanje/zasto-sam-odlucila-reci-zbogom-hrvatskoj
Neverovatno mi je i sad kako se ta dva naroda povremeno mrze iako su prosli isto i sad su u istoj situaciji, i drago mi je sto se to ovde ne oseca, ili bar ja nikad nisam osetila.
Trazim vrtic za klinca, liste su od par meseci do godinu za full time, to mu dodje svaki dan od ujutru do 5 ili 6 popodne, part time je 1 ili 2 dana u nedelji i mislim da ima mesta bar ovde gde sam gledala.Vrtici po Londonu su ok, ima kuvane hrane i uzine, neki imaju i prevoz a cene su od 700 do 1000 za full time zavisno od uzrasta, u Torontu vecina vrtica ne nudi rucak i cene su od 1200 pa navise...opet zavisi sta i gde nadjes jer obicno nema mesta.Grad London ima svoj program za subsity pa ne mogu da se prijavim pre nego pocnem da radim, opet za razliku od Toronta gde mozete da se prijavite i ako samo trazite posao.
Da odgovorim na pitanje
Sto se opcija za obrazovanje tice, zavisno od grada u kom se smestite imate uglavnom jedan ili 2 koledza u manjim gradovima i gomilu u vecim, svaki od njih ima svoje cene i svoje programe tako da je jedini nacin pregledati sve kurseve, cenovnik i ostalo i videti sta vam odgovara,
dalje neki koledzi ce priznati jednacenje ili transfer iz drugih zemalja preko dve institucije koje to rade World Education Services ili WES u Torontu i Icas http://www.icascanada.ca/home.aspx
ali to morate proveriti i ispregovarati sa koledzom i sluzbama licno pri upisu.
Savetujem svima da maksimalno koriste usluge emigrantskih organizacija,koje su besplatne, znatno cete olaksati sebi jer ce vam reci na sta sve imate pravo, npr studentski kredit , zajam, pomoc itd
https://osap.gov.on.ca/OSAPPortal/en/PostsecondaryEducation/OSAP/WhatisOSAP/WhatAidProgramsAreAvailable/index.htm
evo jos jednog korisnog sajta
http://www.ontariocolleges.ca/FindProgram
Trenutno koristim pomoc organizacije Access u Londonu, ali koliko znam imaju kancelarije i u Torontu,
http://www1.toronto.ca/wps/portal/toronto/landing?vgnextoid=d4851b3cf98d1310VgnVCM1000003dd60f89RCRD&vgnextfmt=default
http://triec.ca/
http://www.ontarioimmigration.ca/en/after/index.htm
Ako vec nemate pojma sta vam se desava i niko oko vas ne zna nista vise da vam kaze, lepo put pod noge u par organizacija koje drzava debelo placa da bi vam dali dragocene informacije i pomogli ako mogu, osim toga pri nekim imate kurseve jezika i vrtice za imigrante i obavesteni su o uslovima za zaposljavanje/studiranje kada su emigranti u pitanju, vecina njih radi svoj posao kako treba, mene je YMCA u Kiceneru odusevila, tamo smo vakcinisali klinca dok nismo imali kartone i zdravstveno, vodili ga kod zubara i stvarno su nam podigli moral.
Sto se zdravstvenog tice,
prva 3 meseca niko od nas ga nije imao, koliko znam ni ostali nisu uzimali privatno, malko smo rizikovali :D
Tuzno je kako ni u cemu ne napreduju i uspevaju osim u sportu, i posle svih ovih pobeda sledi rasprodaja igraca...mozda da stave politicare na igralista a sportiste u vladu, bar jednima nesto ide od ruke i srca :)
I za kraj moj omiljeni macak
Tuesday, January 10, 2012
Media= let me change your mind....
Obozavala sam nastavnika sociologije u gimnaziji, cinilo mi se da sve sto govori ima smisla,da svi beznadezni postupci ljudske gluposti kao sto su ratovi i krize nastaju planirano iz necijeg interesa, on je umeo da svaku teoriju zavere najubedljivije objasni kao takvu da jednostavno niste mogli da mu protivrecite jer je covek uvek bio u pravu... kada nam je pricao o teoriji elite koja vlada svetom rekao je jednu stvar koja mi se zauvek urezala u mozak, onaj ko ima informaciju i moc nad njom ima moc nad celim svetom...tada je to zvucalo isuvise prosto ali posle godina i godina gledanja vesti potpuno ga razumem.
Neverovatno je koliko se informacija o nama sakuplja i procesuira, u Americi se preko kartica za kupovinu prati kretanje kupaca po prodavnici da bi im se navodno ponudili kuponi i bolji uslovi kupovine, nasem bankaru je komp analizirajuci nase podatke nedavno javio da mu je vreme da nam ponudi bolju kreditnu karticu sa vise limita, neverovatno je na koji nacin se te informacije koriste i kako se neke bitne za svet zataskavaju, mediji su novo svetsko oruzje za oblikovanje svesti i ponasanja i cini mi se da rade svoj posao sasvim solidno.
Do pre par meseci nismo gledali tv i cinilo mi se da je sve oko mene super, da nigde nema problema i haosa, sada izlozena medijima imam osecaj da je sve oko mene u haosu, a sto je jos gore znajuci kako mirno izgleda svet bez medija imam osecaj da su mediji i njihove teme stvorene tako da ljude drze u konstantnom strahu i tenziji. Svi znaju da ne volim London, ne kao grad vec kao ono sto predstavlja, propadanje ljudi, jos dve fabrike auto industrije su za novu godinu izbacile ukupno 1400 radnika na ulice, svi ti ljudi imaju porodice to znaci da ce bar 3 do 4 puta vise ljudi, zena i dece biti ugrozeno i provesti uzasne praznike ove godine.
Prosle nedelje izgorela su 2 salona za "masazu odraslih", tatto shop i jedan striptiz klub u ratu dve bajkerske bande koja imaju sedista pogodite gde? U Londonu.
Andjeli pakla i Outlaws imaju svoje kancelarije bas ovde, pretpostavljam da to objasnjava toliko droge i haosa okolo.Eto, to dosad nisam znala, hvala medijima sad mi je jos gore.
Naravno na vestima vidim i ono sto nisam videla vezano za kriminal u Torontu, da ga ima kao i svuda.Ono sto me tesi je da Kicener jos nijednom nije bio na vestima, stvarno ima da se vratim tamo :))
Glavna preokupacija medija ovde je cini mi se da u nedostatku nekih senzacionalnih vesti senzacionalisu svaku glupost koliko god mogu, tako da se pola kanade iako ne znaju ni tri evropske drzave da nabroje trese zbog neceg sto mediji nazivaju "evropska situacija" zbog cega ce svi iako nemaju pojma zasto ispastati i ovde...
Velika depresija 20tih i 30tih godina u Americi je imala slican tok samo tada ljudi nisu znali sta ih ceka, ironija je u tome sto je Evropa tada dugovala Americi i polako vracala ekonomiju na mesto posle prvog svetskog rata, vracajuci i dugove, panika na Wall streetu koja je izazvala kolaps srusila je veru ljudi u sistem i oni su ubrzano poceli da gomilaju pare, povlace sredstva i traze dugove nazad, to se kao talas odrazilo u Evropi kada ona nije mogla da namiri obaveze prema Americkim kompanijama koje su trazile ubrzanu otplatu duga...nastala je jedna kula od karata bankrota na oba kontinenta i voila velika depresija.
Danas misle da je kolaps izazvala pohlepa i lose informacije kao i gomila losih politickih procena, hm, nadam se da su nesto naucili iz toga.
Nobelovac koji je predvideo noviju americku krizu Jozef Stiglitz prica o tome u dokumentarcu 1929: How Could We Let it Happen, koji je emitovan na EQHD, televiziji.
Pouceni losim iskustvom iz proslosti analiticari misle da ce se pucanje americkog balona odbiti od Evrope i vratiti ponovo ovamo...
Lepse je ne gledati vesti...svi znaju da je TV uvek u pravu i da nam govori sta i kako da mislimo, iskljucivo samo istinu itd, ali ja sam danas provela 2 sata na igralistu i u parku, i moram priznati poslednji zraci sunca medju zelenim cetinarima u toplo januarsko popodne bili su fantasticni, pravi HD na ekranu neba :))
Kanadski optimisti idu okolo u bermudama i duksevima ali ja ostajem pri svojoj jakni.
Jedna od retkih lepih vesti je izostala sezona gripa zbog prelepog vremena, ovo je jedan od retkih kanadskih januara u plusu i bez snega, nama je lepo ali severne pokrajine ove godine nisu uspele da uspostave ice road i imaju problem sa snabdevanjem namirnicama tamo gde ljudi zavise od zimskih puteva preko jezera.
Zbog promene klime neka bubica se doselila iz USA i napala domace javore, citav ontario sece drva da bi zaustavio zarazu, nazalost stradace i drvece u nasem kraju jer je zarazeno, ljudi su tuzni sto se lokalni simbol gubi i ne znaju kako da sacuvaju drvece, global warming ponovo ...ja se nadam da cemo jos dugo uzivati u prelepim bojama crvenih krosnji javora u jesen.
Kanadski autor (ili bar kaze da jeste) je snimio film o tome zasto se raspala Jugoslavija, slucajno naletela na link pa reko da podelim, ne znam da li vredi nesto, nisam gledala, moracu da ga pogledam.
http://www.weightofchains.com/
To je ukratko ono sto se vrti okolo u medijima.
Sto se emigracije tice, Kanada je privremeno zaustavila program spajanja porodica da bi sredila back log od nekih 165 000 baba i deda koji cekaju da se ujedine sa porodicama, mahom iz kine i indije. Nesrecni zbog tako velikog broja penzionera na listi cekanja uveli su novu vizu za posete koja omogucava rodjacima da ostanu u kanadi 2 godine, caka je u tome sto moraju da imaju placeno zdravstveno osiguranje za celu godinu cije cene variraju od 2 do 4 hiljade dolara, kineska ekipa u torontu je vec organizovala udruzenje koje se buni zbog ovih uslova jer je osiguranje preskupo.Ako ste pratili link sa nekog od prethodnih postova videli ste najavu za ovu novu Super vizu u decembru 2011 za koju niko od nas ne misli da je super...i dalje cemo gledati da rodbini obezbedimo one stare sa nekoliko meseci, sta ces.
Studentima bi mozda ovo bilo zanimljivo
To strengthen the workforce, the Government of Canada has created a new way to immigrate. The Canadian Experience Class attracts the best and brightest students from around the globe and makes it easier for them to stay here.
http://www.cic.gc.ca/english/department/media/multimedia/video/becoming_canadian/students/students.asp
A dotle da vidimo gde bi mogli....
http://shareranks.com/1429,Best-cities-to-live-in-in-Ontario-Canada
http://www.settlement.org/sys/faqs_detail.asp?faq_id=4001230
Za one iz hrvatske kojima ne treba viza da dodju...ili za one koji su spremni da zaginu 2 godine i nauce jezik dobro i rade ovde...
Neverovatno je koliko se informacija o nama sakuplja i procesuira, u Americi se preko kartica za kupovinu prati kretanje kupaca po prodavnici da bi im se navodno ponudili kuponi i bolji uslovi kupovine, nasem bankaru je komp analizirajuci nase podatke nedavno javio da mu je vreme da nam ponudi bolju kreditnu karticu sa vise limita, neverovatno je na koji nacin se te informacije koriste i kako se neke bitne za svet zataskavaju, mediji su novo svetsko oruzje za oblikovanje svesti i ponasanja i cini mi se da rade svoj posao sasvim solidno.
Do pre par meseci nismo gledali tv i cinilo mi se da je sve oko mene super, da nigde nema problema i haosa, sada izlozena medijima imam osecaj da je sve oko mene u haosu, a sto je jos gore znajuci kako mirno izgleda svet bez medija imam osecaj da su mediji i njihove teme stvorene tako da ljude drze u konstantnom strahu i tenziji. Svi znaju da ne volim London, ne kao grad vec kao ono sto predstavlja, propadanje ljudi, jos dve fabrike auto industrije su za novu godinu izbacile ukupno 1400 radnika na ulice, svi ti ljudi imaju porodice to znaci da ce bar 3 do 4 puta vise ljudi, zena i dece biti ugrozeno i provesti uzasne praznike ove godine.
Prosle nedelje izgorela su 2 salona za "masazu odraslih", tatto shop i jedan striptiz klub u ratu dve bajkerske bande koja imaju sedista pogodite gde? U Londonu.
Andjeli pakla i Outlaws imaju svoje kancelarije bas ovde, pretpostavljam da to objasnjava toliko droge i haosa okolo.Eto, to dosad nisam znala, hvala medijima sad mi je jos gore.
Naravno na vestima vidim i ono sto nisam videla vezano za kriminal u Torontu, da ga ima kao i svuda.Ono sto me tesi je da Kicener jos nijednom nije bio na vestima, stvarno ima da se vratim tamo :))
Glavna preokupacija medija ovde je cini mi se da u nedostatku nekih senzacionalnih vesti senzacionalisu svaku glupost koliko god mogu, tako da se pola kanade iako ne znaju ni tri evropske drzave da nabroje trese zbog neceg sto mediji nazivaju "evropska situacija" zbog cega ce svi iako nemaju pojma zasto ispastati i ovde...
Velika depresija 20tih i 30tih godina u Americi je imala slican tok samo tada ljudi nisu znali sta ih ceka, ironija je u tome sto je Evropa tada dugovala Americi i polako vracala ekonomiju na mesto posle prvog svetskog rata, vracajuci i dugove, panika na Wall streetu koja je izazvala kolaps srusila je veru ljudi u sistem i oni su ubrzano poceli da gomilaju pare, povlace sredstva i traze dugove nazad, to se kao talas odrazilo u Evropi kada ona nije mogla da namiri obaveze prema Americkim kompanijama koje su trazile ubrzanu otplatu duga...nastala je jedna kula od karata bankrota na oba kontinenta i voila velika depresija.
Danas misle da je kolaps izazvala pohlepa i lose informacije kao i gomila losih politickih procena, hm, nadam se da su nesto naucili iz toga.
Nobelovac koji je predvideo noviju americku krizu Jozef Stiglitz prica o tome u dokumentarcu 1929: How Could We Let it Happen, koji je emitovan na EQHD, televiziji.
Pouceni losim iskustvom iz proslosti analiticari misle da ce se pucanje americkog balona odbiti od Evrope i vratiti ponovo ovamo...
Lepse je ne gledati vesti...svi znaju da je TV uvek u pravu i da nam govori sta i kako da mislimo, iskljucivo samo istinu itd, ali ja sam danas provela 2 sata na igralistu i u parku, i moram priznati poslednji zraci sunca medju zelenim cetinarima u toplo januarsko popodne bili su fantasticni, pravi HD na ekranu neba :))
Kanadski optimisti idu okolo u bermudama i duksevima ali ja ostajem pri svojoj jakni.
Jedna od retkih lepih vesti je izostala sezona gripa zbog prelepog vremena, ovo je jedan od retkih kanadskih januara u plusu i bez snega, nama je lepo ali severne pokrajine ove godine nisu uspele da uspostave ice road i imaju problem sa snabdevanjem namirnicama tamo gde ljudi zavise od zimskih puteva preko jezera.
Zbog promene klime neka bubica se doselila iz USA i napala domace javore, citav ontario sece drva da bi zaustavio zarazu, nazalost stradace i drvece u nasem kraju jer je zarazeno, ljudi su tuzni sto se lokalni simbol gubi i ne znaju kako da sacuvaju drvece, global warming ponovo ...ja se nadam da cemo jos dugo uzivati u prelepim bojama crvenih krosnji javora u jesen.
Kanadski autor (ili bar kaze da jeste) je snimio film o tome zasto se raspala Jugoslavija, slucajno naletela na link pa reko da podelim, ne znam da li vredi nesto, nisam gledala, moracu da ga pogledam.
http://www.weightofchains.com/
To je ukratko ono sto se vrti okolo u medijima.
Sto se emigracije tice, Kanada je privremeno zaustavila program spajanja porodica da bi sredila back log od nekih 165 000 baba i deda koji cekaju da se ujedine sa porodicama, mahom iz kine i indije. Nesrecni zbog tako velikog broja penzionera na listi cekanja uveli su novu vizu za posete koja omogucava rodjacima da ostanu u kanadi 2 godine, caka je u tome sto moraju da imaju placeno zdravstveno osiguranje za celu godinu cije cene variraju od 2 do 4 hiljade dolara, kineska ekipa u torontu je vec organizovala udruzenje koje se buni zbog ovih uslova jer je osiguranje preskupo.Ako ste pratili link sa nekog od prethodnih postova videli ste najavu za ovu novu Super vizu u decembru 2011 za koju niko od nas ne misli da je super...i dalje cemo gledati da rodbini obezbedimo one stare sa nekoliko meseci, sta ces.
Studentima bi mozda ovo bilo zanimljivo
To strengthen the workforce, the Government of Canada has created a new way to immigrate. The Canadian Experience Class attracts the best and brightest students from around the globe and makes it easier for them to stay here.
http://www.cic.gc.ca/english/department/media/multimedia/video/becoming_canadian/students/students.asp
A dotle da vidimo gde bi mogli....
http://shareranks.com/1429,Best-cities-to-live-in-in-Ontario-Canada
http://www.settlement.org/sys/faqs_detail.asp?faq_id=4001230
Za one iz hrvatske kojima ne treba viza da dodju...ili za one koji su spremni da zaginu 2 godine i nauce jezik dobro i rade ovde...
Saturday, January 7, 2012
Par sitnica vezanih za osiguranje i ostalo koje sam saznala iz druge ruke :)
Amoze i ovako...Canada i pm :)) izvinjavam se zbog recnika...ps ima toga ovde puuunooo.
http://www.youtube.com/watch?v=8FzbLhkQjRU&feature=youtu.be
Nedavno sam napisala nekom da ukoliko nije siguran da li je odlazak vredan rizika, i da li se imigracija isplati stavi sve na papir, onako kako smo mi ucinili...u tri kolone.Prva kolona predstavlja sve stvari zbog kojih zelimo da odemo i koje ne mozemo da promenimo, tu su bile stavke tipa nema posla, nema para, nema buducnosti za decu, mrzimo politiku itd.Druga kolona predstavlja stvari koje bi se za nas promenile na bolje imigracijom (na duze staze naravno) tipa jedan od nas bi radio u struci u kojoj u srbiji ne bi nasao posao, popravile bi nam se finansije i ostala "kulturna i prirodna " okolina i okruzenje itd, i treca kolona su bile teskoce, stvari za koje smo tada mislili da ce nam predstavljati najveci problem u emigrantskoj tranziciji, nemamo nikog na koga da se oslonimo licno niti za finansijsku pomoc, nema baba i deda da pricuvaju klinca, vrtic ce biti problem,struka ce jednom od nas biti problem, itd.
Kada smo sve stavili na papir bolje smo videli sta ocekujemo da promenimo i sa cime ocekujemo da se suocimo ako se odlucimo na odlazak, na sta smo se iskreno odlucili onog momenta kada smo vec bili predali papire 2006.Nasa lista minusa na duze staze koji bi se nagomilali ostankom nekako je bila podugacka u odnosu na ostale kolone.
Cinjenica je da je zivot pun sitnih i krupnih frustracija, kao emigranta moja najveca frustracija je problem sa diplomom...da znate vec sve to, bila sam na listi zanimanja, uvezli su me na osnovu diploma i poena i onda sam sletela ovde kao jedna velika nula, bez radnog iskustva ne mogu cak ni da se nadam poslu cistacice ili konobarice itd...to je previse poznata prica.
Ovo ne govorim u rezigniranom tonu, iako me te stvari najvise doticu, radim na tome da promenim svoj status naravno :), konkurisala sam na par mesta ali nisu me zvali, nemam kanadsko iskustvo verovatno.
Nisam htela da volontiram iz principa, zaista mislim da je volontiranje divna stvar za studente i bakice u penziji ali ja imam dete kome treba platiti hranu i odecu i vrtic jednog dana i jednostavno ne vidim smisao, radila bih za ispod minimalne satnice ali da imam neku satnicu i da kazem da sam radila,
pogotovo sto mi je poslednje pismo od vaspitacke institucije pokazalo da sam u pravu, u njemu stoji da oni ne priznaju volontiranje kao radno iskustvo u Kanadi.Samo placen rad i to sa kvalifikacijom se po njima priznaje kao rad u struci...volontiranje je lepo ali tvoja dobra volja i volonteri ne moraju da imaju odredjenu struku, svako moze da volontira itd...
Malo me je zabolelo to licemerje kojim su mi svi nudili da volontiram od kad smo sleteli obecavajuci mi da to nesto znaci...naravno da znaci, steknes uvid u kanadski sistem i poslovnu etiku, povezes se u networking i imas sanse da te neko negde preporuci ili zadrzi ako si dobar itd, sve to stoji...ali za to vreme gubis vreme i novac a mozda ti se nece isplatiti ili ce ti reci hvala, bas lepo od tebe ali mi to ne prihvatamo kao radno iskustvo.
To je jedna od stvari koju sam ocekivala i koja je bila na mojoj "protiv" listi, ako ne uspem nista da uradim i dalje cu imati osecaj da sam bacila 6 godina rada i 5 godina skolovanja dolaskom ovamo,
mada s obzirom da se tamo sitacija promenila pre nego sto smo dobili vize i da sam ostala na pola posla i pola plate posle porodiljskog verovatno bih i tamo imala isti bedni i odvratni osecaj da sam uzalud isla na fax kad posla neeemaaa bez veze vezice i mita...
To su stvari na koje sebe podsetim svaki put kad upadnem u bedak zbog trenutne situacije ovde.Ako mi se ucini da nisam dovoljno ucinila za godinu dana ovde, setim se koliko smo malo mogli da ucinimo za 7 godina zajednickog zivota tamo.
....................................................................................................
Po onome sto cujem TD insurance trenutno ima najbolje rate za osiguranje kada su skorasnji emigranti u pitanju, kvote se mogu dobiti online ili telefonom, postoji nesto sto nisam pomenula a sto je vrlo bitno jer smanjuje ratu osiguranja za kola i do 30%, to je papir koji dobijate od instruktora ako ste prosli kanadske casove voznje, on kosta oko 200 $ ali na duze staze vrlo se isplati.
E sad, ako vam se ne ide na casove ili znate da vozite i taj papir vam treba samo radi osiguranja mozete ga "nabaviti" od "nasih" instruktora po dogovoru...znate na sta mislim.Drugim recima nadjite instruktora ili skolu voznje, uzmite par casova ako vam trebaju i pitajte za taj papiric, smanjice vam osiguranje kasnije znacajno.
Druga stvar je ako dodjete u situaciju da menjate kola ili ih prodate, nikako ne otkazujte osiguranje ako ste zadovoljni ratom.
Neka osiguranja imaju grozan obicaj da ako im otkazete i recimo za mesec ili dva kada kupite nova kola trazite ponovo da vas osiguraju podignu ratu jer vas tretiraju kao novu musteriju, nema veze sto ste prethodne 4 godine bili osigurani kod njih...puj pike ne vazi, idemo iz pocetka sa pocetnickim rejtingom i vecom ratom.Dakle cak i kada vam auto sedi pokvaren u garazi ne otkazujte ako ne zelite da posle placate vise za osiguranje (s druge strane nama imigrantima je rata ionako velika za ovdasnje uslove tako da nas to ne dotice puno).
Najvise novca i najvise zivaca odlazi na zezanje sa kolima i osiguranjem, tako da se dobro raspitajte i procitajte sitna slova u ugovoru obavezno.Takodje pitajte za visinu "penala" ako raskinete ugovor da biste nasli bolje.
....................................................................................................................
U Londonu je bilo pola metra snega ali sad se otopio jer smo opet u suncanom plusu jupi, propade nam sankanje na brdu ali bice toga jos...Toronto jos nije ni video sneg, oni uzivaju u sopstvenoj mikroklimi i vise po parkovima.
Jos uvek uzivamo u slobodnim danima i lepom vremenu, pisacu vise drugi put.
http://www.youtube.com/watch?v=8FzbLhkQjRU&feature=youtu.be
Nedavno sam napisala nekom da ukoliko nije siguran da li je odlazak vredan rizika, i da li se imigracija isplati stavi sve na papir, onako kako smo mi ucinili...u tri kolone.Prva kolona predstavlja sve stvari zbog kojih zelimo da odemo i koje ne mozemo da promenimo, tu su bile stavke tipa nema posla, nema para, nema buducnosti za decu, mrzimo politiku itd.Druga kolona predstavlja stvari koje bi se za nas promenile na bolje imigracijom (na duze staze naravno) tipa jedan od nas bi radio u struci u kojoj u srbiji ne bi nasao posao, popravile bi nam se finansije i ostala "kulturna i prirodna " okolina i okruzenje itd, i treca kolona su bile teskoce, stvari za koje smo tada mislili da ce nam predstavljati najveci problem u emigrantskoj tranziciji, nemamo nikog na koga da se oslonimo licno niti za finansijsku pomoc, nema baba i deda da pricuvaju klinca, vrtic ce biti problem,struka ce jednom od nas biti problem, itd.
Kada smo sve stavili na papir bolje smo videli sta ocekujemo da promenimo i sa cime ocekujemo da se suocimo ako se odlucimo na odlazak, na sta smo se iskreno odlucili onog momenta kada smo vec bili predali papire 2006.Nasa lista minusa na duze staze koji bi se nagomilali ostankom nekako je bila podugacka u odnosu na ostale kolone.
Cinjenica je da je zivot pun sitnih i krupnih frustracija, kao emigranta moja najveca frustracija je problem sa diplomom...da znate vec sve to, bila sam na listi zanimanja, uvezli su me na osnovu diploma i poena i onda sam sletela ovde kao jedna velika nula, bez radnog iskustva ne mogu cak ni da se nadam poslu cistacice ili konobarice itd...to je previse poznata prica.
Ovo ne govorim u rezigniranom tonu, iako me te stvari najvise doticu, radim na tome da promenim svoj status naravno :), konkurisala sam na par mesta ali nisu me zvali, nemam kanadsko iskustvo verovatno.
Nisam htela da volontiram iz principa, zaista mislim da je volontiranje divna stvar za studente i bakice u penziji ali ja imam dete kome treba platiti hranu i odecu i vrtic jednog dana i jednostavno ne vidim smisao, radila bih za ispod minimalne satnice ali da imam neku satnicu i da kazem da sam radila,
pogotovo sto mi je poslednje pismo od vaspitacke institucije pokazalo da sam u pravu, u njemu stoji da oni ne priznaju volontiranje kao radno iskustvo u Kanadi.Samo placen rad i to sa kvalifikacijom se po njima priznaje kao rad u struci...volontiranje je lepo ali tvoja dobra volja i volonteri ne moraju da imaju odredjenu struku, svako moze da volontira itd...
Malo me je zabolelo to licemerje kojim su mi svi nudili da volontiram od kad smo sleteli obecavajuci mi da to nesto znaci...naravno da znaci, steknes uvid u kanadski sistem i poslovnu etiku, povezes se u networking i imas sanse da te neko negde preporuci ili zadrzi ako si dobar itd, sve to stoji...ali za to vreme gubis vreme i novac a mozda ti se nece isplatiti ili ce ti reci hvala, bas lepo od tebe ali mi to ne prihvatamo kao radno iskustvo.
To je jedna od stvari koju sam ocekivala i koja je bila na mojoj "protiv" listi, ako ne uspem nista da uradim i dalje cu imati osecaj da sam bacila 6 godina rada i 5 godina skolovanja dolaskom ovamo,
mada s obzirom da se tamo sitacija promenila pre nego sto smo dobili vize i da sam ostala na pola posla i pola plate posle porodiljskog verovatno bih i tamo imala isti bedni i odvratni osecaj da sam uzalud isla na fax kad posla neeemaaa bez veze vezice i mita...
To su stvari na koje sebe podsetim svaki put kad upadnem u bedak zbog trenutne situacije ovde.Ako mi se ucini da nisam dovoljno ucinila za godinu dana ovde, setim se koliko smo malo mogli da ucinimo za 7 godina zajednickog zivota tamo.
....................................................................................................
Po onome sto cujem TD insurance trenutno ima najbolje rate za osiguranje kada su skorasnji emigranti u pitanju, kvote se mogu dobiti online ili telefonom, postoji nesto sto nisam pomenula a sto je vrlo bitno jer smanjuje ratu osiguranja za kola i do 30%, to je papir koji dobijate od instruktora ako ste prosli kanadske casove voznje, on kosta oko 200 $ ali na duze staze vrlo se isplati.
E sad, ako vam se ne ide na casove ili znate da vozite i taj papir vam treba samo radi osiguranja mozete ga "nabaviti" od "nasih" instruktora po dogovoru...znate na sta mislim.Drugim recima nadjite instruktora ili skolu voznje, uzmite par casova ako vam trebaju i pitajte za taj papiric, smanjice vam osiguranje kasnije znacajno.
Druga stvar je ako dodjete u situaciju da menjate kola ili ih prodate, nikako ne otkazujte osiguranje ako ste zadovoljni ratom.
Neka osiguranja imaju grozan obicaj da ako im otkazete i recimo za mesec ili dva kada kupite nova kola trazite ponovo da vas osiguraju podignu ratu jer vas tretiraju kao novu musteriju, nema veze sto ste prethodne 4 godine bili osigurani kod njih...puj pike ne vazi, idemo iz pocetka sa pocetnickim rejtingom i vecom ratom.Dakle cak i kada vam auto sedi pokvaren u garazi ne otkazujte ako ne zelite da posle placate vise za osiguranje (s druge strane nama imigrantima je rata ionako velika za ovdasnje uslove tako da nas to ne dotice puno).
Najvise novca i najvise zivaca odlazi na zezanje sa kolima i osiguranjem, tako da se dobro raspitajte i procitajte sitna slova u ugovoru obavezno.Takodje pitajte za visinu "penala" ako raskinete ugovor da biste nasli bolje.
....................................................................................................................
U Londonu je bilo pola metra snega ali sad se otopio jer smo opet u suncanom plusu jupi, propade nam sankanje na brdu ali bice toga jos...Toronto jos nije ni video sneg, oni uzivaju u sopstvenoj mikroklimi i vise po parkovima.
Jos uvek uzivamo u slobodnim danima i lepom vremenu, pisacu vise drugi put.
Thursday, December 29, 2011
Zanimljiv clanak iz novina...
Birthplace: Belgrade, Canada
novak jankovic
From Wednesday's Globe and Mail
Published Wednesday, Mar. 18, 2009 12:00AM EDT
Last updated Friday, Apr. 10, 2009 1:11AM EDT
On a sunny spring day in 1985, the immigration officer at the Canadian embassy in Serbia looked carefully through my permanent-resident visa application.
"There is a mistake here," she said, pointing to the entry where I had written my address and birthplace. "Kneza Milosa 75 is the embassy's address, not your birth address."
"Well, it is both," I said, happy that the half-hour interview that would determine the continent where I would live for the rest of my life had started with an ice breaker.
The Canadian embassy in Belgrade was built on a piece of land where my family lived when I was born. The townhouse project, with a dozen stacked apartments spread along both sides of a narrow yard, was demolished in the mid-1970s to make room for an impressive, modern, white-marble structure that is now a piece of Canada in Serbia.
I never seriously believed in theories claiming that the things that happen to us are not truly accidents and coincidences, but rather the products of synchronicity (C.G. Jung) or spontaneous fulfillments of desire (Deepak Chopra).
But then I, born outside Canada, lived from the beginning on a piece of land that was to become Canadian territory. Coincidence or not I liked it, and later I used convenient social opportunities to brag that "Canadianship" was bestowed upon me by my birthplace rather than by my good score on the immigration interview.
During the interview, I couldn't help but think of how unusual it was that I was talking to a Canadian embassy officer in the same space where I once lived and played.
The embassy's reception area was where I played soccer on a small paved yard built on top of the project's winter storage cellar. The large window of the interview room looked down to the main boulevard where we used to gather to greet Tito as he returned from his "peace trips" to fellow nonaligned countries. The ambassador's office was roughly where a long narrow terrace shared by all the tenants had been, and where the boys gathered to tell stories about the Westerns that had started to invade Belgrade cinemas in the early 1960s.
The immigration officer was inquisitive and polite, a true Canadian. She wanted to know a few facts from my background before popping the big question: "Why Canada?"
The same question later followed me through my new acquaintances and friendships in the True North. Why Canada? I always had a feeling the question sounded more like: "Why Canada of all places?" Maybe even: "Why on Earth Canada?"
But I invariably saw a touch of humour, self-doubt and innocent curiosity in the manner in which the question was asked. It was as if it were meant to convey to the respondent: We are serious hard-working people but deep down in our souls we know we are just explorers of this vast space in the north entrusted to us by providence, merit or accident, or maybe by our collective migrants' spontaneous fulfilment of desire.
Most of us who are new to this continent know very well why we are here. At least we do until we settle, find a job, buy a house, send our kids to school, learn to trust the institutions and stop honking every time a moron in the car beside us makes a wrong move. After we accomplish all of that we tend to become forgetful. We start seeing flaws that would have hardly bothered us before, and we accept the True North with a mature awareness of its imperfections.
Some of us even start asking newcomers: "Why Canada?"
Well, it isn't because of the climate, most newcomers think to themselves, watching in bewilderment as their fellow countrymen have fun skating on outdoor ice rinks or ice fishing on frozen lakes in mid-February. It takes time to get the True North.
Getting used to its often wicked climate is part of the deal. I first shovelled snow on my driveway with a shovel I bought at Woolworth's in Sudbury, soon after I started a new job there in the early 1990s. When my neighbour Bob, whom I had not met before, saw me pass by with the shovel, he said, "You're gonna need a bigger one that that." I laughed. It was a good piece of advice from a fellow True North explorer with experience.
But the True North is also an enormous sheltering sky and an abundant space that humbles, puts things in perspective and gratifies those who comprehend it with a feeling of unrestrained freedom.
The divine silence and the perfect calm of a lake at dawn are spiritual. The pink stone that pops up between endless rows of evergreens in northern Ontario is a piece of art. These are the unexpected and heartwarming gifts for those who are courageous enough to see their spontaneous desires materialize.
Novak Jankovic lives in Ottawa.
novak jankovic
From Wednesday's Globe and Mail
Published Wednesday, Mar. 18, 2009 12:00AM EDT
Last updated Friday, Apr. 10, 2009 1:11AM EDT
On a sunny spring day in 1985, the immigration officer at the Canadian embassy in Serbia looked carefully through my permanent-resident visa application.
"There is a mistake here," she said, pointing to the entry where I had written my address and birthplace. "Kneza Milosa 75 is the embassy's address, not your birth address."
"Well, it is both," I said, happy that the half-hour interview that would determine the continent where I would live for the rest of my life had started with an ice breaker.
The Canadian embassy in Belgrade was built on a piece of land where my family lived when I was born. The townhouse project, with a dozen stacked apartments spread along both sides of a narrow yard, was demolished in the mid-1970s to make room for an impressive, modern, white-marble structure that is now a piece of Canada in Serbia.
I never seriously believed in theories claiming that the things that happen to us are not truly accidents and coincidences, but rather the products of synchronicity (C.G. Jung) or spontaneous fulfillments of desire (Deepak Chopra).
But then I, born outside Canada, lived from the beginning on a piece of land that was to become Canadian territory. Coincidence or not I liked it, and later I used convenient social opportunities to brag that "Canadianship" was bestowed upon me by my birthplace rather than by my good score on the immigration interview.
During the interview, I couldn't help but think of how unusual it was that I was talking to a Canadian embassy officer in the same space where I once lived and played.
The embassy's reception area was where I played soccer on a small paved yard built on top of the project's winter storage cellar. The large window of the interview room looked down to the main boulevard where we used to gather to greet Tito as he returned from his "peace trips" to fellow nonaligned countries. The ambassador's office was roughly where a long narrow terrace shared by all the tenants had been, and where the boys gathered to tell stories about the Westerns that had started to invade Belgrade cinemas in the early 1960s.
The immigration officer was inquisitive and polite, a true Canadian. She wanted to know a few facts from my background before popping the big question: "Why Canada?"
The same question later followed me through my new acquaintances and friendships in the True North. Why Canada? I always had a feeling the question sounded more like: "Why Canada of all places?" Maybe even: "Why on Earth Canada?"
But I invariably saw a touch of humour, self-doubt and innocent curiosity in the manner in which the question was asked. It was as if it were meant to convey to the respondent: We are serious hard-working people but deep down in our souls we know we are just explorers of this vast space in the north entrusted to us by providence, merit or accident, or maybe by our collective migrants' spontaneous fulfilment of desire.
Most of us who are new to this continent know very well why we are here. At least we do until we settle, find a job, buy a house, send our kids to school, learn to trust the institutions and stop honking every time a moron in the car beside us makes a wrong move. After we accomplish all of that we tend to become forgetful. We start seeing flaws that would have hardly bothered us before, and we accept the True North with a mature awareness of its imperfections.
Some of us even start asking newcomers: "Why Canada?"
Well, it isn't because of the climate, most newcomers think to themselves, watching in bewilderment as their fellow countrymen have fun skating on outdoor ice rinks or ice fishing on frozen lakes in mid-February. It takes time to get the True North.
Getting used to its often wicked climate is part of the deal. I first shovelled snow on my driveway with a shovel I bought at Woolworth's in Sudbury, soon after I started a new job there in the early 1990s. When my neighbour Bob, whom I had not met before, saw me pass by with the shovel, he said, "You're gonna need a bigger one that that." I laughed. It was a good piece of advice from a fellow True North explorer with experience.
But the True North is also an enormous sheltering sky and an abundant space that humbles, puts things in perspective and gratifies those who comprehend it with a feeling of unrestrained freedom.
The divine silence and the perfect calm of a lake at dawn are spiritual. The pink stone that pops up between endless rows of evergreens in northern Ontario is a piece of art. These are the unexpected and heartwarming gifts for those who are courageous enough to see their spontaneous desires materialize.
Novak Jankovic lives in Ottawa.
Thursday, December 22, 2011
Konacno gost!
Idu praznici i vreme kada se radujemo najmilijima i gostima, pa tako i ja mogu da vas obradujem da konacno imam novog gosta na blogu,
nadam se da cete uzivati u prici jer znam da ja jesam :), hvala puno autoru!
Ja preko okeana
Gostujući autor na blogu: Transatlantic
Slučajno naletevši na ovaj blog, pročitao sam najveći broj postova na njemu (i nastavljam da čitam) sa velikim interesovanjem. Iako pruža uvid u iskustva, dogodovštine i doživljaje samo jedne useljeničke porodice, on takođe govori, u jednom svom delu, i o uopštenom iskustvu velikog broja migranata u celom svetu. Ovaj blog ima još jednu jako bitnu funkciju: On je neka vrsta alternativnog izvora informacija o Kanadi na srpskom internetu, na kome je, nažalost, i previše negativnih priča o ovoj zemlji.
U ovom (podužem) tekstu (pomalo liči na one feljtone iz Politike) ću probati da sumiram svoje iskustvo sa Kanadom, delom iz želje da za jedan povećam broj pozitivnih tekstova o Kanadi na srpskom jeziku, a delom iz nade da bi moja iskustva i utisci možda mogli da budu od koristi ljudima sa sličnim obrazovnim profilom, a možda čak i zanimljiva, makar delimično, i ostalim čitaocima.
Kako bi tekst bio lakši za čitanje, organizovaću ga u niz delova od kojih će svaki biti odgovor na po jedno pitanje ili mali broj povezanih pitanja.
Hvala vlasnici ovog bloga na prilici da podelim sa njenim čitaocima svoje iskustvo i utiske.
Ko sam ja?
Imam 35 godina i u Kanadu sam se preselio iz Srbije u martu 2003, neposredno pre svog 27. rođendana. U Srbiji sam predavao engleski (jedno kratko vreme u gimnaziji, daleko duže u dve privatne škole jezika, i na kraju i kao lektor na Filološkom fakultetu), kao i španski (u privatnoj školi). Osim toga, bavio sam se prevođenjem, kako pismenim (od poslovnog do naučnog), tako i usmenim (konsekutivnim i simultanim). Danas sam psiholingvista. Doselio sam se po osnovu diplome i zanimanja, sa useljeničkom vizom. Kanadski pasoš imam od 2006.
Zašto sam se preselio u Kanadu?
Ukratko, nije mi se sviđala Srbija. Hteo sam da živim u zemlji gde moj život ima smisla i gde ja imam kontrolu nad njime. Kao i za mnoge druge iseljenike iz Srbije, druge opcije su mi bile Australija i Novi Zeland, s tim što mi je glavna dilema bila između Kanade i Australije. Sitnice su presudile.
Kako su ljudi u Srbiji reagovali na moju odluku da se preselim?
Svi bitni su me podržali. Niko nije probao da me odgovara ili da mi priča kako je u Kanadi grozno (niti bi to imalo nekog uticaja na moju odluku). Roditelji, naravno, nisu bili presrećni što se razdvajamo, ali su znali da je to jedina prava odluka za mene.
Kako je izgledao proces dobijanja vize?
Kada sam diplomirao (u septembru 2001), brže-bolje sam prikupio potrebnu dokumentaciju i stao u red ispred Kanadske ambasade u Beogradu jednog prohladnog oktobarskog jutra. Ne sećam se kada su me pozvali na intervju. To je bilo negde tokom 2002. Imigraciona službenica je dugo sa mnom razgovarala i na kraju mi je rekla da sam prošao, na moje ogromno olakšanje.
Viza mi je stigla u januaru 2003, a na početku marta sam bio u Torontu. Od dana predavanja dokumenata do mog preseljenja je prošla jedna i po godina.
Kako je izgledalo samo preseljenje?
Leteo sam iz Budimpešte preko Amsterdama, KLM-om. Pošto je novac u to vreme još uvek bilo nemoguće slati iz Srbije, ja sam sumu koju su kanadske imigracione vlasti zahtevale preneo „na vlastitoj osobi“, uprkos velikom broju priča koje su tada kružile o pretragama i plenjenjima novca. Recimo samo da nije bilo prijatno, ali dobro se završilo. Rastanak sa roditeljima u Budimpešti je bio tužan, kao što bi se i moglo očekivati. Put je bio dug i naporan sedeo sam između čoveka sa smrdljivim nogama koji se izuo i ogromnog čoveka koji se prelivao preko naslona za ruke. U Torontu sam jako dugo čekao da prođem kroz imigracionu proceduru, a posle sam video i da mi je prtljag ostao u Amsterdamu. Kada sam se našao sa osobom koja me je čekala na aerodromu, gotovo da sam već bio izgubio moć govora (na svim jezicima).
Prvi dani?
Na svu sreću, imao sam gde da živim od samog početka (više o tome u nastavku). Bilo je hladno i posvuda je bilo jako mnogo snega. Vazduh je bio hladan, oštar, i čist. Prvo jutro sam otišao 300 metara niz ulicu do lokalnog tržnog centra da kupim neke najosnovnije stvari i otvorim bankovni račun u Royal Bank of Canada (da bih posle samo nekoliko dana sve pare preselio u CIBC, koja je nudila potpuno besplatan tekući račun tj. chequing account s neograničenim korišćenjem debitne kartice i bankomata, tj. ATM-a). Prvi razgovor s nekim lokalcem sam imao u prodavnici stvari za kuću, gde sam kupio neku kofu i još neke sitnice. Starija gospođa koja je tu radila je bila jako ljubazna i pitala me zašto sam se preselio u Kanadu i kakvi su mi prvi utisci. U prvih nekoliko dana sam se prijavio za sve dokumente koji su potrebni novim useljenicima (o tome ste već čitali na ovom blogu). Kao i mnogi drugi pre i posle mene, imao sam utisak da mi se pare koje sam doneo tope neverovatnom brzinom, jer trebalo je kupiti baš sve.
U Toronto sam stigao sa jako mnogo teoretskog znanja o gradu i zemlji u koje sam se doselio, a u prvim danima, nedeljama i mesecima sam dao sebi za zadatak da preliminarno u praksi istražim grad i mesta o kojima sam do tada samo (mnogo) čitao. U isto vreme, požurio sam i sa dobijanjem kanadske evaluacije svoje srpske diplome (preko WES-a), a otišao sam i do jedne organizacije za pomoć imigrantima, gde mi je savetnica za zapošljavanje (koja je, usput, bila iz Srbije) detaljno objasnila koje korake treba da preduzmem da bih došao do željenog posla nastavnika engleskog za odrasle. Ta žena me je takođe povezala sa dve osobe iz Srbije koje su već dugo imale posao koji sam ja hteo i telefonski razgovori sa njima su mi takođe pomogli da po ubrzanom postupku sastavim svoj lični „ratni plan“ za dobijanje posla.
U tim prvim danima, sećam se da sam danju bio srećan, presrećan što sam tu i što počinjem novi život. Po celi dan sam istraživao Toronto i, uprkos hladnoći, skoro nikada nisam bio kod kuće. Noću, ipak, pre nego što zaspim, bi mi bilo jako teško zbog razdvajanja od dragih s druge strane okeana, i često se dešavalo da ležim na leđima u mraku i zurim u plafon dok mi se suze slivaju u potocima. Moj unutrašnji život tih prvih meseci se sastojao od ogromne radosti i uzbuđenja pomešanih sa strahom, neizvesnošću i tugom. Ipak, sreća mi je nekako preovlađujuće sećanje iz tog perioda.
Gde sam živeo i gde sada živim?
Na moju veliku sreću, jedna moja učenica iz Srbije, mašinski inženjer, se preselila u Kanadu mesec pre mene, gde je imala dogovor da se useli u zajednički stan sa svojom bivšom koleginicom (antropologom), koja je u Kanadi već bila celu godinu. Još u Beogradu mi je učenica nakon jednog večernjeg časa ponudila da živimo zajedno i tako umanjimo troškove života tokom prvih meseci. (Uzgred, njen imigracioni postupak je trajao svega 6 meseci i bio je bez intervjua!). Njena tetka, koja je u Kanadi živela već mali milion godina, nam je iznajmila stan s jednom spavaćom sobom u zgradi čiji su vlasnici bili neki njeni prijatelji, a kućepaziteljka je bila jedna zanimljiva bivša Beograđanka. Inženjerka i ja smo spavali na kaučima u dnevnoj sobi, a Antropološkinja (promenio se jezik!) je uzela spavaću sobu. Stan nam je bio lep i prostran, slagali smo se i ovako i onako (uglavnom dobro), a zgrada se nalazila na ulici The Kingsway u Etobicoke-u, delu grada u kome ima dosta Srba. Kraj je bio lep, ali daleko od grada. Tu sam ostao prvu godinu svog života u Kanadi, s tim da se Inženjerka trajno vratila u Srbiju nakon šest meseci, a Antropološkinja i ja smo ostali (i još uvek smo u Torontu, i još uvek smo prijatelji).
Da sam tada bio na Facebook-u, u septembru 2003. bi mi se status promenio iz „single“ u „in a relationship“. Ovo je rezultiralo i kućenjem s Boljom Polovinom (koja se ovde doselila iz Kine dosta godina pre mene), koje se desilo u martu 2004. Naredne četiri godine smo živeli u iznajmljenom stanu u dosta popularnom kraju Toronta koji se zove Yonge and Eglinton (takođe poznatom kao Yonge and Eligible :), a onda smo kupili sopstveni kondominijum u lepom kraju na severnom delu grada (2008, kad je postalo sasvim jasno da smo zajedno na duge staze), u kome i sada živimo. Sadašnja zgrada nam je vrlo lepa, velika je, ima podzemne tunele do dve metro stanice i tržnih centara (bitno kad zaveje i zagudi!), a u kraju su nam i pozorište, bioskopi, mnogobrojne prodavnice, restorani, barovi, i kafići, kao i klizalište, rekreativni centar, i jedna od dve glavne grane gradske biblioteke (na mnogo spratova). U samoj zgradi imamo bilijar, teretanu, bazen, sobe za sastanke, večere, i zabave, kao i stanove za goste. Ove banalnosti najviše pišem da biste stekli što bolji utisak o kvalitetu života nereprezentativnog uzorka inače vrlo prosečnih Kanađana koji žive u urbanom delu jednog velikog kanadskog grada, a koji i vas možda čeka neko vreme posle useljenja.
Kako se razvijao moj profesionalni život u Kanadi?
Kako je Inženjerka radila u Second Cup-u (lokalnom lancu kafića) u obližnjem tržnom centru, ona mi je tu našla prvi posao, s koga su me poslali kući posle jednog i po dana nadajući se da se sutra baš i neću pojaviti : D. Šta ćeš. To uopšte nije tako lak posao, a ja sam smotan. Ovo je bilo u martu, odmah nakon mog dolaska.
Nekoliko dana nakon toga, otišao sam u COSTI (jednu lokalnu agenciju za pomoć imigrantima koja ima i biro za prevođenje) da bih dao da mi prevedu i notarizuju nekoliko strana indeksa.Taj biro za prevodioce je, slučajnosti li, vodila jedna divna žena, izbeglica iz Bosne i prevodilac za engleski. Kada je videla moje kvalifikacije, pozvala me je da volontiram kod nje po dva dana u nedelji, što sam ja prihvatio. Nakon drugog volontiranja mi je rekla: „Čujte, nemojte vi ovd(j)e gubiti vr(ij)eme. Bolje da vam ja počnem davati dokumenta za prevođenje.“ I tako i bi. Počeo sam za nju da prevodim razna sudska i imigraciona dokumenta, najviše sa španskog na engleski, ali je bilo nešto malo posla i sa engleskog na španski i sa srpskohrvatskog na engleski. Takođe, jednom sam imao i jedno konsekutivno prevođenje za neke ljude iz Bosne koji su imali sastanak sa advokatom. Kako nisam radio puno radno vreme, lova je bila otprilike dovoljna da pokrije kiriju. Daleko bitniji je bio osećaj samopouzdanja koji mi je to ulilo.
U ranom aprilu sam krenuo na prvi od dva programa koje sam morao da završim da bih dobio provincijsku licencu za predavanje engleskog odraslima. Ostali polaznici su uglavnom bili ljudi odavde s univerzitetskim diplomama iz raznih oblasti koji su odlučili da se bave ovim poslom. Osim mene, bilo je još nekoliko imigranata. Institucija u kojoj sam završavao ovaj program se osim obrazovanjem nastavnika takođe bavi i nastavom engleskog za odrasle imigrante (u federalnom programu LINC, ili Language Instruction for Newcomers to Canada). Interesantno, čim sam tu ušao da se upišem, pomislio sam kako mi se čini da je to jedno divno mesto i da bih voleo tu da radim. Posle sam otkrio da je tu među zaposlenima bilo i nekoliko nastavnika i drugih članova osoblja iz bivše Jugoslavije). U ovoj instituciji su mi u julu te godine (2003.) ponudili da počnem da predajem engleski. Prvo sam dobio petonedeljnu zamenu za dvoje nastavnika koji su bili na godišnjem odmoru, a odmah nakon toga i šestomesečnu zamenu za jednu koleginicu na porodiljskom odsustvu. Na kraju, u januaru 2004. su me zaposlili za stalno. I tako, ja sam posle četiri meseca nakon useljenja imao isti posao koji sam imao pre dolaska u Kanadu.
Iako verovatno razmišljate o Kanadi kao o zemlji jako striktnih propisa, moj primer govori o tome da su pravila ovde itekako savitljiva, samo treba sve kockice da se slože! Ja sam posao dobio na osnovu prikazanih sposobnosti (zato je jako, jako bitno da se kao novi imigrant nekako – bilo kako! – izborite za šansu da potencijalnom poslodavcu pokažete šta umete), a pokrajinska licenca je stigla tek posle jedne godine! Zaposlili su me, praktično, na veresiju. Takođe, kao što će vam svako ko ovde živi reći i kao što je vlasnica ovog bloga već pominjala, većina poslova se ovde dobija preko poznanstava a ne preko oglasa (da li beše i celih 70%?). Meni je ova prva zamena ponuđena na nečijoj baštenskoj zabavi/roštilju!
2005., na jesen, sam se upisao na magistarske studije (sa specijalizacijom iz psiholingvistike), a 2007. na jesen sam počeo doktorske studije (ista specijalizacija). Od 2005. do početka 2011. godine sam se tu i tamo bavio i obukom budućih nastavnika engleskog (uglavnom predajući teoretske predmete iz lingvistike i psihologije). Ovo sam radio u istoj onoj organizaciji u koju sam u drugom mesecu boravka u Kanadi otišao da se doškolujem kao i u jednoj školskoj upravi (school board) u GTA (the Greater Toronto Area). Od 2007. godine predajem na univerzitetu predmete iz lingvistike i psihologije u statusu instruktora, što znači da vodim predmete kao glavni predavač (sa svim odgovornostima profesora, ali bez tog statusa i za mnogo, mnogo manje para!) i nadzirem asistente na svojim predmetima. Takođe, bavim se psiholingvističkim istraživanjima, pišem članke, enciklopedijske odrednice, sada i jednu knjigu, i idem na konferencije. Do završetka studija imam još oko pola godine (ni samom sebi ne verujem kad ovo kažem!).
Na kraju, ako se pitate čime se bave psiholingvisti (prema mom iskustvu, najveći broj ljudi ne može ni da pretpostavi), mi koristimo eksperimentalne i korelacione metode (na primer, merenje reakcija na auditorne i vizuelne stimuluse u milisekundama, EEG, magnetnu rezonancu, praćenje pogleda (eye tracking), posmatranje ljudi s oštećenjima moždane funkcije, testiranje dece i odraslih, itd.) i gradimo teorije o tome kako mozak uči, reprezentuje, i obrađuje jezik, jednu od svakako najkomplikovanijih ljudskih kognitivnih funkcija. Znam da će među čitaocima biti, hm, od jako malo do nula psiholingvista, ali ovo pisanije o mom profesionalnom životu u Kanadi će vam možda dati neku ideju o tome šta da očekujete i koje su vam neke od mogućnosti za profesionalni razvoj i doškolovavanje ako dolazite s diplomom nastavnika engleskog iz Srbije.
Usput, magistarske studije sam završio „part-time“, radeći sve vreme i tako se izdržavajući. Svi studenti doktorskih studija na kanadskim univerzitetima imaju mogućnost da prihvate plaćenu školarinu i godišnju stipendiju koja pokriva troškove (skromnog) života. Takođe, ljudi koji se odluče za „full-time“ magistarske studije takođe neretko imaju mogućnost da dobiju slične stipendije.
Koji su mi planovi za budućnost?
Odbraniti doktorsku disertaciju na jesen, a onda naći post-dok ili privremenu predavačku poziciju na nekom univerzitetu. U Severnoj Americi se za profesorske pozicije prijavljuje po sistemu tepih-bombardovanja jednom godišnje, svake jeseni (što ću ja učiniti u jesen 2012), intervjui su tokom zime i proleća, a s radom se počinje sledeće jeseni (pod pretpostavkom da je makar neko odlučio da vam ponudi posao). Realnost nalaže da ćemo morati da se selimo za mojim poslom, gde god ga dobijem na ovom kontinentu. Nadam se da ću uspeti da dobijem poziciju na nekom kanadskom univerzitetu, ali realnost nalaže da prihvatim mogućnost rada i bilo gde u Sjedinjenim Državama, iako ja baš i ne bih voleo da se selim južno od granice ako ne moram. Ne samo da mi društvena klima u Kanadi daleko više odgovara, već su i plate ovde bolje.
Da li je preseljenje bilo dobra odluka?
U mom slučaju, preseljenje u Kanadu je bilo najbolja odluka koju sam ikada doneo. Zahvaljujući toj odluci, ja danas imam baš onakav život kakav želim.
Prilagođavanje? Nostalgija? Kako izgledaju moje posete Srbiji?
Budući da sam jedva čekao da se odselim iz Srbije i da me je život tamo svakodnevno dovodio na samu ivicu nervnog sloma, ne mogu da kažem da mi zemlja u kojoj sam se rodio nedostaje. Nedostaju mi dragi ljudi, nekad manje, nekad više (mada definitivno vremenom ipak sve manje), ali sama Srbija ne. Tamo sam bio tri puta od 2003., jednom u jesen 2004., jednom za novu 2007. i prošle jeseni (na dve nedelje). U Evropu odlazim mnogo češće (logikom da ću radije trošiti pare i dane odmora da posećujem mesta koja mi se sviđaju nego da idem u Srbiju, koja mi se ne sviđa), a često se i sretnem u trećim zemljama, na nekim lepim destinacijama, sa članovima porodice i mojim evropskim prijateljima. Takođe, članovi porodice i prijatelji nam dolaze u Kanadu i iz Srbije i iz Kine, tako da je i problem nedostajanja znatno umanjen.
Kada odem u Srbiju, nemam osećaj da sam kod kuće. Provedem vreme u razgovorima sa prijateljima i porodicom, ali se posle otprilike sedam dana osetim teskobno i počinjem aktivno da se nadam odlasku. Ove godine sam dve nedelje Srbije s obe strane „ukoričio“ sa jednom i dve nedelje smucanja po italijanskim gradovima i selima (a i otišao samnekim starim prijateljima na svadbu, koja je bila u blizini Udina, u podnožju Alpa). Smiješane najlakše se piju!
Moje prilagođavanje Kanadi možda i nije bilo najtipičnije, ali reći ću i o tome nekoliko reči. Budući (1) da sam ovde došao odlučan da se nikada neću vratiti i potpuno usredsređen na činjenicu da je ovo sada moja zemlja i da ću tu sebi izgraditi bolju budućnost; kao i (2) da nisam morao da učim jezik i da sam u startu jezički mogao da funkcionišem kao da sam na domaćem terenu, moje prilagođavanje kanadskom društvu, načinu života, i vrednostima je teklo bez trauma. Malo šta mi je od hrane ili pića iz starog kraja zafalilo (skoro sve se može naći relativno lako). Jedino mi nedostaje da malo više govorim jezik. Moja upotreba srpskog je od 2004. na nivou od svega nekoliko sati mesečno, što nije idealno. Jedno vreme sam pisao po dva foruma na srpskom, i to je bio način da malo koristim jezik, ali to više ne činim. Odustao sam jer su prevelike razlike u stavovima i razmišljanjima, pa sam nalazio sebe kako se konstantno nerviram dok sam na forumu. Vesti odande slabo pratim, ali ponekad pročitam ponešto na srpskom internetu što nije politika i što nije baš sve go pesimizam i kukanje. I još trenutno pratim Prvi glas Srbije i pitam se šta ću kukavan kad se to završi. :)
Kako izgleda moj život u Kanadi?
Kao normalan život. Uživam u svom poslu, imam prijatelje iz celog sveta, jedem hranu iz celog sveta, mogu da planiram na duge staze, slobodan sam, i osećam se fizički sigurno i psihički stabilno. Putujem po Kanadi i inostranstvu (što mi je jako bitno) i imam ono zbog čega sam se doselio: kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Kontakt sa srpskom i ostalim Former-YU zajednicama?
Ništa na organizovanom nivou. Družim se sa cimerkom iz prvog stana u Kanadi i sa jednim bivšim kolegom (poreklom iz Hrvatske). Preko njih (a oboje imaju daleko više i češće kontakte sa „Zajednicom“), često čujem, a daleko ređe i iskusim, kakva je situacija i kakva su razmišljanja među imigrantima iz bivše Jugoslavije. Efekat koji to na mene ima je otprilike sličan putovanju vremenskom mašinom. Na trenutke, kada sam preko njih nakratko izložen „Zajednici“ (tj. nekim njihovim poznanicima i prijateljima), osetim se kao da sam u nekom vremensko-prostornom džepu, u nekoj Srbohrvatskobosni koja više ni tamo ne postoji. Među javom i med snom. Kako to baš i nije neki osećaj koji aktivno tražim, shvatićete zašto mi je kontakt sa „Zajednicom“ nužno minimalan. E, da. Upoznao sam preko interneta jednu naučnicu iz Srbije koja živi u Montrealu. Super osoba! Vidimo se kad je ona ovde ili kad sam ja tamo.
Šta mislim o Kanadi?
Kanada je moja zemlja. Moja kuća. U nju se sa putovanja vraćam s radošću i uzbuđenjem. Da li je idealna? Naravno da nije! Da li je najbolja? Pa, među najboljima je u svetu. Trudim se da na svoj minorni način doprinesem njenoj budućnosti i boljitku, i podržavam, koliko god to mogu, svojim životom i delima neke osnovne vrednosti njenog društva. Takođe, budući da Kanadu osećam kao svoju zemlju, vrlo često i glasno kritikujem njene mane, ali to je uglavnom rezervisano za razgovore sa drugim Kanađanima.
Šta mislim o Srbiji?
Želim joj sve najbolje! Najiskrenije. I mislim da će joj lagano i bivati sve bolje i bolje. Ali bez mene.
Kakav je Toronto grad?
Ogromno, hipertrofirano selo :). Da ne gubim vreme na klišee o multikulturalizmu i kvalitetu života (svi ih znaju), ponoviću samo kliše o Torontu kao gradu susedstava. To je jedna od njegovih najvećih čari. Mnogobrojni delovi grada sa glavnom ulicom i rezidencijalnim četvrtima od kojih svako ima neku svoju specifičnost i draž. Little Italy, The Beaches, The Annex, India Bazaar, Chinatown, West Queen West... spisak je jako dugačak. Toronto su restorani, pijace, boje, ukusi, i mirisi, i ta čudna, sklepana kombinacija metropole i sela. Toronto takođe čine parkovi (kao što je kaže i vlasnica ovog bloga, Toronto je grad u parku).
S estetske tačke gledišta, Toronto je u svom velikom delu jako ružan grad, a opet, prepun je prelepih kutaka (i arhitektonski i prirodno). Otuda je i moguće da se poneki posetilac zgrozi delovima onoga što je video nasumice se šetajući gradom, recimo, uz i niz Yonge, našu glavnu ulicu, dok ga neko od nas koji ovde živimo ne provede po pravom Torontu, što obično rezultira preobraćenjem. Za svaku groznu ulicu načičkanu rugobnim zgradama iz pedesetih, ja bih takvog posetioca mogao da odvedem u deo grada s lepim viktorijanskim kućama ili impresivnom modernom arhitekturom, u živopisno seoce na jednom od gradskih ostrva, na jednu od naših pijaca, ili u jedan od desetina i desetina parkova u nekoj od dubokih rečnih dolina kojima je ceo grad ispresecan.
Grtalica? Pa baš i ne. Leta su vrela i sparna, proleće kratko i kišno, jesen je prelepa (boje! boje! boje!), a zima, iako zna da se oduži, ipak dosta podseća na onu u Srbiji.
O multikulturalizmu ću jedino reći to da mi često bude čudno kad sam u nekom manjem kanadskom gradu ili u mnogim Evropskim gradovima, a posebno Beogradu. Čudno, jer nema te kakofonije jezika i te mešavine fizionomija na koju smo svi ovde navikli.
Kako stupiti u kontakt sa mnom?
Ako imate zanimanje slično mom ili imate bilo kakvo pitanje za mene, javite se i probaću da vam odgovorim najbolje što znam.
email: plavazirafa@hotmail.com
blog: arcuatefasciculus.blogspot.com
I na kraju:
Sve ovo je samo jedno iskustvo od mnogih. Nadam se da je makar u delićima bilo korisno i informativno. Nije pisano da bi bilo koga ubeđivalo u bilo šta. Time se jednostavno ne bavim. A ako čitate ovu rečenicu, pa aman, zar nemate pametnija posla?! :)
nadam se da cete uzivati u prici jer znam da ja jesam :), hvala puno autoru!
Ja preko okeana
Gostujući autor na blogu: Transatlantic
Slučajno naletevši na ovaj blog, pročitao sam najveći broj postova na njemu (i nastavljam da čitam) sa velikim interesovanjem. Iako pruža uvid u iskustva, dogodovštine i doživljaje samo jedne useljeničke porodice, on takođe govori, u jednom svom delu, i o uopštenom iskustvu velikog broja migranata u celom svetu. Ovaj blog ima još jednu jako bitnu funkciju: On je neka vrsta alternativnog izvora informacija o Kanadi na srpskom internetu, na kome je, nažalost, i previše negativnih priča o ovoj zemlji.
U ovom (podužem) tekstu (pomalo liči na one feljtone iz Politike) ću probati da sumiram svoje iskustvo sa Kanadom, delom iz želje da za jedan povećam broj pozitivnih tekstova o Kanadi na srpskom jeziku, a delom iz nade da bi moja iskustva i utisci možda mogli da budu od koristi ljudima sa sličnim obrazovnim profilom, a možda čak i zanimljiva, makar delimično, i ostalim čitaocima.
Kako bi tekst bio lakši za čitanje, organizovaću ga u niz delova od kojih će svaki biti odgovor na po jedno pitanje ili mali broj povezanih pitanja.
Hvala vlasnici ovog bloga na prilici da podelim sa njenim čitaocima svoje iskustvo i utiske.
Ko sam ja?
Imam 35 godina i u Kanadu sam se preselio iz Srbije u martu 2003, neposredno pre svog 27. rođendana. U Srbiji sam predavao engleski (jedno kratko vreme u gimnaziji, daleko duže u dve privatne škole jezika, i na kraju i kao lektor na Filološkom fakultetu), kao i španski (u privatnoj školi). Osim toga, bavio sam se prevođenjem, kako pismenim (od poslovnog do naučnog), tako i usmenim (konsekutivnim i simultanim). Danas sam psiholingvista. Doselio sam se po osnovu diplome i zanimanja, sa useljeničkom vizom. Kanadski pasoš imam od 2006.
Zašto sam se preselio u Kanadu?
Ukratko, nije mi se sviđala Srbija. Hteo sam da živim u zemlji gde moj život ima smisla i gde ja imam kontrolu nad njime. Kao i za mnoge druge iseljenike iz Srbije, druge opcije su mi bile Australija i Novi Zeland, s tim što mi je glavna dilema bila između Kanade i Australije. Sitnice su presudile.
Kako su ljudi u Srbiji reagovali na moju odluku da se preselim?
Svi bitni su me podržali. Niko nije probao da me odgovara ili da mi priča kako je u Kanadi grozno (niti bi to imalo nekog uticaja na moju odluku). Roditelji, naravno, nisu bili presrećni što se razdvajamo, ali su znali da je to jedina prava odluka za mene.
Kako je izgledao proces dobijanja vize?
Kada sam diplomirao (u septembru 2001), brže-bolje sam prikupio potrebnu dokumentaciju i stao u red ispred Kanadske ambasade u Beogradu jednog prohladnog oktobarskog jutra. Ne sećam se kada su me pozvali na intervju. To je bilo negde tokom 2002. Imigraciona službenica je dugo sa mnom razgovarala i na kraju mi je rekla da sam prošao, na moje ogromno olakšanje.
Viza mi je stigla u januaru 2003, a na početku marta sam bio u Torontu. Od dana predavanja dokumenata do mog preseljenja je prošla jedna i po godina.
Kako je izgledalo samo preseljenje?
Leteo sam iz Budimpešte preko Amsterdama, KLM-om. Pošto je novac u to vreme još uvek bilo nemoguće slati iz Srbije, ja sam sumu koju su kanadske imigracione vlasti zahtevale preneo „na vlastitoj osobi“, uprkos velikom broju priča koje su tada kružile o pretragama i plenjenjima novca. Recimo samo da nije bilo prijatno, ali dobro se završilo. Rastanak sa roditeljima u Budimpešti je bio tužan, kao što bi se i moglo očekivati. Put je bio dug i naporan sedeo sam između čoveka sa smrdljivim nogama koji se izuo i ogromnog čoveka koji se prelivao preko naslona za ruke. U Torontu sam jako dugo čekao da prođem kroz imigracionu proceduru, a posle sam video i da mi je prtljag ostao u Amsterdamu. Kada sam se našao sa osobom koja me je čekala na aerodromu, gotovo da sam već bio izgubio moć govora (na svim jezicima).
Prvi dani?
Na svu sreću, imao sam gde da živim od samog početka (više o tome u nastavku). Bilo je hladno i posvuda je bilo jako mnogo snega. Vazduh je bio hladan, oštar, i čist. Prvo jutro sam otišao 300 metara niz ulicu do lokalnog tržnog centra da kupim neke najosnovnije stvari i otvorim bankovni račun u Royal Bank of Canada (da bih posle samo nekoliko dana sve pare preselio u CIBC, koja je nudila potpuno besplatan tekući račun tj. chequing account s neograničenim korišćenjem debitne kartice i bankomata, tj. ATM-a). Prvi razgovor s nekim lokalcem sam imao u prodavnici stvari za kuću, gde sam kupio neku kofu i još neke sitnice. Starija gospođa koja je tu radila je bila jako ljubazna i pitala me zašto sam se preselio u Kanadu i kakvi su mi prvi utisci. U prvih nekoliko dana sam se prijavio za sve dokumente koji su potrebni novim useljenicima (o tome ste već čitali na ovom blogu). Kao i mnogi drugi pre i posle mene, imao sam utisak da mi se pare koje sam doneo tope neverovatnom brzinom, jer trebalo je kupiti baš sve.
U Toronto sam stigao sa jako mnogo teoretskog znanja o gradu i zemlji u koje sam se doselio, a u prvim danima, nedeljama i mesecima sam dao sebi za zadatak da preliminarno u praksi istražim grad i mesta o kojima sam do tada samo (mnogo) čitao. U isto vreme, požurio sam i sa dobijanjem kanadske evaluacije svoje srpske diplome (preko WES-a), a otišao sam i do jedne organizacije za pomoć imigrantima, gde mi je savetnica za zapošljavanje (koja je, usput, bila iz Srbije) detaljno objasnila koje korake treba da preduzmem da bih došao do željenog posla nastavnika engleskog za odrasle. Ta žena me je takođe povezala sa dve osobe iz Srbije koje su već dugo imale posao koji sam ja hteo i telefonski razgovori sa njima su mi takođe pomogli da po ubrzanom postupku sastavim svoj lični „ratni plan“ za dobijanje posla.
U tim prvim danima, sećam se da sam danju bio srećan, presrećan što sam tu i što počinjem novi život. Po celi dan sam istraživao Toronto i, uprkos hladnoći, skoro nikada nisam bio kod kuće. Noću, ipak, pre nego što zaspim, bi mi bilo jako teško zbog razdvajanja od dragih s druge strane okeana, i često se dešavalo da ležim na leđima u mraku i zurim u plafon dok mi se suze slivaju u potocima. Moj unutrašnji život tih prvih meseci se sastojao od ogromne radosti i uzbuđenja pomešanih sa strahom, neizvesnošću i tugom. Ipak, sreća mi je nekako preovlađujuće sećanje iz tog perioda.
Gde sam živeo i gde sada živim?
Na moju veliku sreću, jedna moja učenica iz Srbije, mašinski inženjer, se preselila u Kanadu mesec pre mene, gde je imala dogovor da se useli u zajednički stan sa svojom bivšom koleginicom (antropologom), koja je u Kanadi već bila celu godinu. Još u Beogradu mi je učenica nakon jednog večernjeg časa ponudila da živimo zajedno i tako umanjimo troškove života tokom prvih meseci. (Uzgred, njen imigracioni postupak je trajao svega 6 meseci i bio je bez intervjua!). Njena tetka, koja je u Kanadi živela već mali milion godina, nam je iznajmila stan s jednom spavaćom sobom u zgradi čiji su vlasnici bili neki njeni prijatelji, a kućepaziteljka je bila jedna zanimljiva bivša Beograđanka. Inženjerka i ja smo spavali na kaučima u dnevnoj sobi, a Antropološkinja (promenio se jezik!) je uzela spavaću sobu. Stan nam je bio lep i prostran, slagali smo se i ovako i onako (uglavnom dobro), a zgrada se nalazila na ulici The Kingsway u Etobicoke-u, delu grada u kome ima dosta Srba. Kraj je bio lep, ali daleko od grada. Tu sam ostao prvu godinu svog života u Kanadi, s tim da se Inženjerka trajno vratila u Srbiju nakon šest meseci, a Antropološkinja i ja smo ostali (i još uvek smo u Torontu, i još uvek smo prijatelji).
Da sam tada bio na Facebook-u, u septembru 2003. bi mi se status promenio iz „single“ u „in a relationship“. Ovo je rezultiralo i kućenjem s Boljom Polovinom (koja se ovde doselila iz Kine dosta godina pre mene), koje se desilo u martu 2004. Naredne četiri godine smo živeli u iznajmljenom stanu u dosta popularnom kraju Toronta koji se zove Yonge and Eglinton (takođe poznatom kao Yonge and Eligible :), a onda smo kupili sopstveni kondominijum u lepom kraju na severnom delu grada (2008, kad je postalo sasvim jasno da smo zajedno na duge staze), u kome i sada živimo. Sadašnja zgrada nam je vrlo lepa, velika je, ima podzemne tunele do dve metro stanice i tržnih centara (bitno kad zaveje i zagudi!), a u kraju su nam i pozorište, bioskopi, mnogobrojne prodavnice, restorani, barovi, i kafići, kao i klizalište, rekreativni centar, i jedna od dve glavne grane gradske biblioteke (na mnogo spratova). U samoj zgradi imamo bilijar, teretanu, bazen, sobe za sastanke, večere, i zabave, kao i stanove za goste. Ove banalnosti najviše pišem da biste stekli što bolji utisak o kvalitetu života nereprezentativnog uzorka inače vrlo prosečnih Kanađana koji žive u urbanom delu jednog velikog kanadskog grada, a koji i vas možda čeka neko vreme posle useljenja.
Kako se razvijao moj profesionalni život u Kanadi?
Kako je Inženjerka radila u Second Cup-u (lokalnom lancu kafića) u obližnjem tržnom centru, ona mi je tu našla prvi posao, s koga su me poslali kući posle jednog i po dana nadajući se da se sutra baš i neću pojaviti : D. Šta ćeš. To uopšte nije tako lak posao, a ja sam smotan. Ovo je bilo u martu, odmah nakon mog dolaska.
Nekoliko dana nakon toga, otišao sam u COSTI (jednu lokalnu agenciju za pomoć imigrantima koja ima i biro za prevođenje) da bih dao da mi prevedu i notarizuju nekoliko strana indeksa.Taj biro za prevodioce je, slučajnosti li, vodila jedna divna žena, izbeglica iz Bosne i prevodilac za engleski. Kada je videla moje kvalifikacije, pozvala me je da volontiram kod nje po dva dana u nedelji, što sam ja prihvatio. Nakon drugog volontiranja mi je rekla: „Čujte, nemojte vi ovd(j)e gubiti vr(ij)eme. Bolje da vam ja počnem davati dokumenta za prevođenje.“ I tako i bi. Počeo sam za nju da prevodim razna sudska i imigraciona dokumenta, najviše sa španskog na engleski, ali je bilo nešto malo posla i sa engleskog na španski i sa srpskohrvatskog na engleski. Takođe, jednom sam imao i jedno konsekutivno prevođenje za neke ljude iz Bosne koji su imali sastanak sa advokatom. Kako nisam radio puno radno vreme, lova je bila otprilike dovoljna da pokrije kiriju. Daleko bitniji je bio osećaj samopouzdanja koji mi je to ulilo.
U ranom aprilu sam krenuo na prvi od dva programa koje sam morao da završim da bih dobio provincijsku licencu za predavanje engleskog odraslima. Ostali polaznici su uglavnom bili ljudi odavde s univerzitetskim diplomama iz raznih oblasti koji su odlučili da se bave ovim poslom. Osim mene, bilo je još nekoliko imigranata. Institucija u kojoj sam završavao ovaj program se osim obrazovanjem nastavnika takođe bavi i nastavom engleskog za odrasle imigrante (u federalnom programu LINC, ili Language Instruction for Newcomers to Canada). Interesantno, čim sam tu ušao da se upišem, pomislio sam kako mi se čini da je to jedno divno mesto i da bih voleo tu da radim. Posle sam otkrio da je tu među zaposlenima bilo i nekoliko nastavnika i drugih članova osoblja iz bivše Jugoslavije). U ovoj instituciji su mi u julu te godine (2003.) ponudili da počnem da predajem engleski. Prvo sam dobio petonedeljnu zamenu za dvoje nastavnika koji su bili na godišnjem odmoru, a odmah nakon toga i šestomesečnu zamenu za jednu koleginicu na porodiljskom odsustvu. Na kraju, u januaru 2004. su me zaposlili za stalno. I tako, ja sam posle četiri meseca nakon useljenja imao isti posao koji sam imao pre dolaska u Kanadu.
Iako verovatno razmišljate o Kanadi kao o zemlji jako striktnih propisa, moj primer govori o tome da su pravila ovde itekako savitljiva, samo treba sve kockice da se slože! Ja sam posao dobio na osnovu prikazanih sposobnosti (zato je jako, jako bitno da se kao novi imigrant nekako – bilo kako! – izborite za šansu da potencijalnom poslodavcu pokažete šta umete), a pokrajinska licenca je stigla tek posle jedne godine! Zaposlili su me, praktično, na veresiju. Takođe, kao što će vam svako ko ovde živi reći i kao što je vlasnica ovog bloga već pominjala, većina poslova se ovde dobija preko poznanstava a ne preko oglasa (da li beše i celih 70%?). Meni je ova prva zamena ponuđena na nečijoj baštenskoj zabavi/roštilju!
2005., na jesen, sam se upisao na magistarske studije (sa specijalizacijom iz psiholingvistike), a 2007. na jesen sam počeo doktorske studije (ista specijalizacija). Od 2005. do početka 2011. godine sam se tu i tamo bavio i obukom budućih nastavnika engleskog (uglavnom predajući teoretske predmete iz lingvistike i psihologije). Ovo sam radio u istoj onoj organizaciji u koju sam u drugom mesecu boravka u Kanadi otišao da se doškolujem kao i u jednoj školskoj upravi (school board) u GTA (the Greater Toronto Area). Od 2007. godine predajem na univerzitetu predmete iz lingvistike i psihologije u statusu instruktora, što znači da vodim predmete kao glavni predavač (sa svim odgovornostima profesora, ali bez tog statusa i za mnogo, mnogo manje para!) i nadzirem asistente na svojim predmetima. Takođe, bavim se psiholingvističkim istraživanjima, pišem članke, enciklopedijske odrednice, sada i jednu knjigu, i idem na konferencije. Do završetka studija imam još oko pola godine (ni samom sebi ne verujem kad ovo kažem!).
Na kraju, ako se pitate čime se bave psiholingvisti (prema mom iskustvu, najveći broj ljudi ne može ni da pretpostavi), mi koristimo eksperimentalne i korelacione metode (na primer, merenje reakcija na auditorne i vizuelne stimuluse u milisekundama, EEG, magnetnu rezonancu, praćenje pogleda (eye tracking), posmatranje ljudi s oštećenjima moždane funkcije, testiranje dece i odraslih, itd.) i gradimo teorije o tome kako mozak uči, reprezentuje, i obrađuje jezik, jednu od svakako najkomplikovanijih ljudskih kognitivnih funkcija. Znam da će među čitaocima biti, hm, od jako malo do nula psiholingvista, ali ovo pisanije o mom profesionalnom životu u Kanadi će vam možda dati neku ideju o tome šta da očekujete i koje su vam neke od mogućnosti za profesionalni razvoj i doškolovavanje ako dolazite s diplomom nastavnika engleskog iz Srbije.
Usput, magistarske studije sam završio „part-time“, radeći sve vreme i tako se izdržavajući. Svi studenti doktorskih studija na kanadskim univerzitetima imaju mogućnost da prihvate plaćenu školarinu i godišnju stipendiju koja pokriva troškove (skromnog) života. Takođe, ljudi koji se odluče za „full-time“ magistarske studije takođe neretko imaju mogućnost da dobiju slične stipendije.
Koji su mi planovi za budućnost?
Odbraniti doktorsku disertaciju na jesen, a onda naći post-dok ili privremenu predavačku poziciju na nekom univerzitetu. U Severnoj Americi se za profesorske pozicije prijavljuje po sistemu tepih-bombardovanja jednom godišnje, svake jeseni (što ću ja učiniti u jesen 2012), intervjui su tokom zime i proleća, a s radom se počinje sledeće jeseni (pod pretpostavkom da je makar neko odlučio da vam ponudi posao). Realnost nalaže da ćemo morati da se selimo za mojim poslom, gde god ga dobijem na ovom kontinentu. Nadam se da ću uspeti da dobijem poziciju na nekom kanadskom univerzitetu, ali realnost nalaže da prihvatim mogućnost rada i bilo gde u Sjedinjenim Državama, iako ja baš i ne bih voleo da se selim južno od granice ako ne moram. Ne samo da mi društvena klima u Kanadi daleko više odgovara, već su i plate ovde bolje.
Da li je preseljenje bilo dobra odluka?
U mom slučaju, preseljenje u Kanadu je bilo najbolja odluka koju sam ikada doneo. Zahvaljujući toj odluci, ja danas imam baš onakav život kakav želim.
Prilagođavanje? Nostalgija? Kako izgledaju moje posete Srbiji?
Budući da sam jedva čekao da se odselim iz Srbije i da me je život tamo svakodnevno dovodio na samu ivicu nervnog sloma, ne mogu da kažem da mi zemlja u kojoj sam se rodio nedostaje. Nedostaju mi dragi ljudi, nekad manje, nekad više (mada definitivno vremenom ipak sve manje), ali sama Srbija ne. Tamo sam bio tri puta od 2003., jednom u jesen 2004., jednom za novu 2007. i prošle jeseni (na dve nedelje). U Evropu odlazim mnogo češće (logikom da ću radije trošiti pare i dane odmora da posećujem mesta koja mi se sviđaju nego da idem u Srbiju, koja mi se ne sviđa), a često se i sretnem u trećim zemljama, na nekim lepim destinacijama, sa članovima porodice i mojim evropskim prijateljima. Takođe, članovi porodice i prijatelji nam dolaze u Kanadu i iz Srbije i iz Kine, tako da je i problem nedostajanja znatno umanjen.
Kada odem u Srbiju, nemam osećaj da sam kod kuće. Provedem vreme u razgovorima sa prijateljima i porodicom, ali se posle otprilike sedam dana osetim teskobno i počinjem aktivno da se nadam odlasku. Ove godine sam dve nedelje Srbije s obe strane „ukoričio“ sa jednom i dve nedelje smucanja po italijanskim gradovima i selima (a i otišao samnekim starim prijateljima na svadbu, koja je bila u blizini Udina, u podnožju Alpa). Smiješane najlakše se piju!
Moje prilagođavanje Kanadi možda i nije bilo najtipičnije, ali reći ću i o tome nekoliko reči. Budući (1) da sam ovde došao odlučan da se nikada neću vratiti i potpuno usredsređen na činjenicu da je ovo sada moja zemlja i da ću tu sebi izgraditi bolju budućnost; kao i (2) da nisam morao da učim jezik i da sam u startu jezički mogao da funkcionišem kao da sam na domaćem terenu, moje prilagođavanje kanadskom društvu, načinu života, i vrednostima je teklo bez trauma. Malo šta mi je od hrane ili pića iz starog kraja zafalilo (skoro sve se može naći relativno lako). Jedino mi nedostaje da malo više govorim jezik. Moja upotreba srpskog je od 2004. na nivou od svega nekoliko sati mesečno, što nije idealno. Jedno vreme sam pisao po dva foruma na srpskom, i to je bio način da malo koristim jezik, ali to više ne činim. Odustao sam jer su prevelike razlike u stavovima i razmišljanjima, pa sam nalazio sebe kako se konstantno nerviram dok sam na forumu. Vesti odande slabo pratim, ali ponekad pročitam ponešto na srpskom internetu što nije politika i što nije baš sve go pesimizam i kukanje. I još trenutno pratim Prvi glas Srbije i pitam se šta ću kukavan kad se to završi. :)
Kako izgleda moj život u Kanadi?
Kao normalan život. Uživam u svom poslu, imam prijatelje iz celog sveta, jedem hranu iz celog sveta, mogu da planiram na duge staze, slobodan sam, i osećam se fizički sigurno i psihički stabilno. Putujem po Kanadi i inostranstvu (što mi je jako bitno) i imam ono zbog čega sam se doselio: kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Kontakt sa srpskom i ostalim Former-YU zajednicama?
Ništa na organizovanom nivou. Družim se sa cimerkom iz prvog stana u Kanadi i sa jednim bivšim kolegom (poreklom iz Hrvatske). Preko njih (a oboje imaju daleko više i češće kontakte sa „Zajednicom“), često čujem, a daleko ređe i iskusim, kakva je situacija i kakva su razmišljanja među imigrantima iz bivše Jugoslavije. Efekat koji to na mene ima je otprilike sličan putovanju vremenskom mašinom. Na trenutke, kada sam preko njih nakratko izložen „Zajednici“ (tj. nekim njihovim poznanicima i prijateljima), osetim se kao da sam u nekom vremensko-prostornom džepu, u nekoj Srbohrvatskobosni koja više ni tamo ne postoji. Među javom i med snom. Kako to baš i nije neki osećaj koji aktivno tražim, shvatićete zašto mi je kontakt sa „Zajednicom“ nužno minimalan. E, da. Upoznao sam preko interneta jednu naučnicu iz Srbije koja živi u Montrealu. Super osoba! Vidimo se kad je ona ovde ili kad sam ja tamo.
Šta mislim o Kanadi?
Kanada je moja zemlja. Moja kuća. U nju se sa putovanja vraćam s radošću i uzbuđenjem. Da li je idealna? Naravno da nije! Da li je najbolja? Pa, među najboljima je u svetu. Trudim se da na svoj minorni način doprinesem njenoj budućnosti i boljitku, i podržavam, koliko god to mogu, svojim životom i delima neke osnovne vrednosti njenog društva. Takođe, budući da Kanadu osećam kao svoju zemlju, vrlo često i glasno kritikujem njene mane, ali to je uglavnom rezervisano za razgovore sa drugim Kanađanima.
Šta mislim o Srbiji?
Želim joj sve najbolje! Najiskrenije. I mislim da će joj lagano i bivati sve bolje i bolje. Ali bez mene.
Kakav je Toronto grad?
Ogromno, hipertrofirano selo :). Da ne gubim vreme na klišee o multikulturalizmu i kvalitetu života (svi ih znaju), ponoviću samo kliše o Torontu kao gradu susedstava. To je jedna od njegovih najvećih čari. Mnogobrojni delovi grada sa glavnom ulicom i rezidencijalnim četvrtima od kojih svako ima neku svoju specifičnost i draž. Little Italy, The Beaches, The Annex, India Bazaar, Chinatown, West Queen West... spisak je jako dugačak. Toronto su restorani, pijace, boje, ukusi, i mirisi, i ta čudna, sklepana kombinacija metropole i sela. Toronto takođe čine parkovi (kao što je kaže i vlasnica ovog bloga, Toronto je grad u parku).
S estetske tačke gledišta, Toronto je u svom velikom delu jako ružan grad, a opet, prepun je prelepih kutaka (i arhitektonski i prirodno). Otuda je i moguće da se poneki posetilac zgrozi delovima onoga što je video nasumice se šetajući gradom, recimo, uz i niz Yonge, našu glavnu ulicu, dok ga neko od nas koji ovde živimo ne provede po pravom Torontu, što obično rezultira preobraćenjem. Za svaku groznu ulicu načičkanu rugobnim zgradama iz pedesetih, ja bih takvog posetioca mogao da odvedem u deo grada s lepim viktorijanskim kućama ili impresivnom modernom arhitekturom, u živopisno seoce na jednom od gradskih ostrva, na jednu od naših pijaca, ili u jedan od desetina i desetina parkova u nekoj od dubokih rečnih dolina kojima je ceo grad ispresecan.
Grtalica? Pa baš i ne. Leta su vrela i sparna, proleće kratko i kišno, jesen je prelepa (boje! boje! boje!), a zima, iako zna da se oduži, ipak dosta podseća na onu u Srbiji.
O multikulturalizmu ću jedino reći to da mi često bude čudno kad sam u nekom manjem kanadskom gradu ili u mnogim Evropskim gradovima, a posebno Beogradu. Čudno, jer nema te kakofonije jezika i te mešavine fizionomija na koju smo svi ovde navikli.
Kako stupiti u kontakt sa mnom?
Ako imate zanimanje slično mom ili imate bilo kakvo pitanje za mene, javite se i probaću da vam odgovorim najbolje što znam.
email: plavazirafa@hotmail.com
blog: arcuatefasciculus.blogspot.com
I na kraju:
Sve ovo je samo jedno iskustvo od mnogih. Nadam se da je makar u delićima bilo korisno i informativno. Nije pisano da bi bilo koga ubeđivalo u bilo šta. Time se jednostavno ne bavim. A ako čitate ovu rečenicu, pa aman, zar nemate pametnija posla?! :)
Wednesday, December 21, 2011
Produzeni kulturni sok...
Neko je nedavno ostavio komentar kompletno napisan velikim slovima sa preporukom da se ne mucite da dolazite u kanadu jer ne valja itd...osobi se izvinjavam ali komentar je obrisan, kao sto sam vec rekla necu objaviti anonimne komentare ovog tipa, bez price koja stoji iza njih, ukoliko zelite da gostujete na blogu sa svojom pricom kontaktirajte me preko komentara, osim toga na internetu se pisanje velikim slovima smatra vikanjem :).
Ovaj blog je moderisan, hvala svima na korisnim informacijama.
....................................................................................................................................
Prva razlika koja mi je upala u oci je da kada sam ja pricala o tome ko sam i sta sam kanadjanima sebe sam predstavljala kao osobu koja je nedavno dosla i koja je "moje bivse zanimanje", oni nisu, oni su se predstavljali kao pera peric iz te i te provincije koji trenutno radi taj i taj posao...shvatila sam da sam ja navikla da mi se neko predstavlja kao inzenjer ili pedagog, frizer ili doktor a da su oni navikli da se predstavljaju kao osoba koja trenutno radi neki posao...zato sto promene gomilu poslova i zato sto im visoko obrazovanje nije toliko bitno ukoliko mogu sasvim pristojno da zarade i bez njega.
Posao je nesto sto radis, a ne nesto sto jesi.
Zasto se nas i kanadski nacin razmisljanja razlikuju kao nebo i zemlja...zasto je ljudima lakse da ostanu u drustvu sebi slicnih koji ih razumeju...sta je normalno?
Pored prvog kulturnog soka koji ce vas drzati svega par meseci do godinu dana, postoji nesto sto bih nazvala produzeni kulturni sok, mimoilazenje razumevanja i nacina razmisljanja ljudi odraslih u razlicitim okolnostima i sredinama, koje ce vam s vremena na vreme , hteli ne hteli, praviti probleme...
Sale
Ponekad situacije koje bi trebalo da budu bezazlene mozda cak i komicne ispadnu skaradne i strasne...Pre neki dan u firmi je bio bozicni potluck (svedski sto gde svi donose poneko jelo), ja sam naravno napravila gomilu kolaca i poslala muza da se hvali...sve je bilo super dok na pohvale koleginica kako mu je zena puna podrske nije odgovorio "pa mora da bude ako ne misli da dobije batine u subotu...", ne znam koji ga je djavo terao da se tako glupo nasali, to bi naravno proslo uz osmehe u nekoj "muskoj" firmi u srbiji sa ljudima sa kojima je godinama radio ali ovde medju ustirkanim kanadskim zenama dobio je prenerazene poglede i nevericu, kada im je objasnio da se samo sali bilo je jos gore, pa zasto bi se neko salio sa time, boze moj pa to je abuse...dosao je kuci sav pokunjen i tuzan.
Nedelju dana posle toga zalim se drugarici u Vinipegu kako njegov smisao za humor samo pravi probleme u Kanadi, na sta mi ona kaze da je prosla jos gore.NJen muz je pao i udario ruku koja je poplavela, bilo je leto i na poslu su ga odmah pitali sta se desilo na sta se on nasalio da mu je zena "vatrena" pa ga je udarila...sat vremena kasnije njegov sef je zvao moju drugaricu da je pita da li ima problema u braku i da li im je potreban bracni savetnik...u neverici nazvala je muza i rekla mu da nije normalan ...
Naravoucenije: Kanadjani ne shvataju "nase" sale na nacin na koji mi to ocekujemo, jer imaju totalno drugaciji mentalni sklop i zivotno iskustvo, sve sto im stranac kaze uzimaju sa rezervom i dozom neverice dok vas ne upoznaju bolje, ako bas morate da se salite drzite se vremena i sporta, to su bezbedne teme.
Ponekad su naivni kao mala deca (za moje pojmove) jer nisu imali skolu paranoje i krize koju smo mi prosli, i ne pokusavajte da im prevodite viceve sa mujom i hasom :)) totalno ih nece skapirati bez poduze istorijske lekcije a mozda ni onda :))))
Odnosi u porodici, podizanje dece
Ovo je najpipavija tema u okruzenju. Tipicna kanadska porodica je demokratska -umilan glasic "sine molim te nemoj to radis", tipicna imigrantska porodica je autokratska gromoglasno " jel cujes ti sta ti govorim, ostavi to smesta INACE...", a tek batine koje smo svi dobijali kao klinci necu ni da spominjem.
Ako dodjete u situaciju da sa nekim razgovarate na ove teme, lazite. Sazaljivo klimajte glavom na njegove zalbe i drzite se tvrdnje da je vase dete savrseno i da ne znate kako se to desilo. Nikako ne delite savete, ali budite otvoreni da primite koji.
Novac i licna svojina
Je u celoj severnoj americi bitna tema, ako ne i najbitnija. Iako ne svi, vecina ljudi gleda stvari kroz prizmu primanja i finansijskih mogucnosti.
Ako pokusate nekom da objasnite da vam kreditna istorija zapravo nije najbitnija stvar u zivotu, ljudi ce biti zgranuti...ali kako ces kupiti kola i kucu i stvari bez kreditne istorije? Sto je naravno istina...
Ovde je normalno da muz i zena imaju svako svoja primanja i odnose se kao cimeri kada je placanje racuna i hrane u pitanju cak iako imaju cetvoro zajednicke dece, ovde je normalno da zena koja se razvela i ima primanja placa alimentaciju muzu koji ne radi, ovde je normalno da kada odete sa drugom na pice svako placa svoje, ovde je normalno da kada vas koleginica pozove u kafe na njen rodjendan vi platite svoju hranu i pice, ovde je normalno da vam se kanadjanin koji dobro zaradjuje a placa 80 dolara mesecno osiguranje za divna nova kola zali na cenu ne znajuci da kao imigrant vi placate 240 do 400 za vas desetogodisnji second hand krs...ovde je normalno da zena od 50 ima decka od 30 koji joj se uvalio na gajbu i nece da placa deo kirije i zbog toga se ona zali dragoj saveti u novinama kako je on iskoristava,ovde je normalno da deca koja zele da studiraju uzimaju kredit od banke i sama sebe finansiraju iako su im roditelji sasvim ok finansijski potkovani,s tacke gledista roditelja te pare pripadaju njima a deca treba tek da zarade svoje...da ne duzim, ljudi su ovde prilicno osetljivi na neke stvari na koje ja nisam jer nikad nismo imali dovoljno novca da bi oko toga pravili problem.
(Prva stvar koja se primi medju emigrantima je visina primanja i pokazivanje ko koliko moze da kupi.)
Ja bih vrlo rado platila nekom kafu ili pice, nikakav problem, ja bih vrlo rado podelila sa nekim svoj kolac ili rucak...ali nije svuda tako.
Velika kolicina novca u opticaju i kapitalisticki, potrosacki nacin zivota stvaraju neke nove odnose medju ljudima i unutar porodica ,kada je novac u pitanju, na koje dosad nismo nailazili, ili koji nam se cine suludim.
Robert Half je regruterska firma koja je osmislila niz smesnih video klipova o kanadskoj radnoj etici :) sledeci pasus...
Radna etika
Sve pod konac i po ps-u, vazi naravno samo u nekim firmama. Gde god ima ljudi ima i losih sefova, propusta nebrige i ostalog...generalno politika radnog mesta je sledeca, sto manje licnog zivota (iskljuci telefon, ne citaj postu i facebook cak ni za vreme svoje pauze za rucak), sto manje kolega na facebooku ako nisi stvarno ali stvarno dobar sa njima, sto manje prijateljskih "razgovora" i odnosa sa sefovima. Sa moje tacke tacke gledista ovde je raditi isto kao i tamo samo sto ste malo ljubaznije tretirani i mnogo bolje placeni, iako ce neki imati tu srecu da rade sa divnim ljudima i sa super sefovima, nije uvek tako i treba se zastititi i drzati svoj licni zivot po strani, to je neka vrsta profesionalizma.
Imate licne dane, ako treba dete da vodite kod lekara ili da popravite kola, niko vam nece uzeti za zlo da iskoristite svoja prava samo ne idite u detalje i ne budite preterano iskreni i otvoreni.
Ne govorite pred kolegama lose o ljudima sa kojima radite, ako vam neko govori nesto lose prekinite ga i recite da vi niste stekli takav utisak ili da to nije vas problem. Ako vas sef pita nesto o kolegi odgovorite najiskrenije sto mozete, ali bez opanjkavanja cak i da je kolega stvarno katastrofa, ovde se svaki sluzbeni razgovor sa nadredjenim bilo da se on obraca vama ili vi njemu pakuje u celofan sa sve masnicom, zbog neceg sto se zovu prava radnika i ljudska prava, rasizam, diskriminacija i netolerancija nisu dozvoljeni (sto ne znaci da ih nema).
Kontrolisite svoju reakciju na stres i neprijatne situacije koliko god mozete, i ne zalite se kolegama.U nekim firmama svakog meseca ili 3 meseca vi i vase kolege i vas sef dobijate upitnik o "zadovoljstvu na poslu", budite objektivni koliko god je to moguce. Poslovi se lako menjaju, izgubiti posao je tesko ali ovde nije smak sveta, jednog momenta cete to prihvatiti.Posao je samo ono sto morate da radite da biste radili ono sto volite.
Zivot u velikom gradu
Na moju veliku zalost nosi posebne probleme, ponekad je tesko drzati se po strani kada je neka nepravda u pitanju ali pokusajte.Nikada do kraja ne znate o cemu se radi i ko je u pravu.
Pre par nedelja 3 devojcice, tinejdzerke su uhapsene i sudice im se jer su fizicki napale zenu na ulici. Mediji su od youtube videa napravili senzaciju na sledeci nacin, isekli su kompletan prvi deo snimka gde se vidi kako polunormalna narkomanka vredja devojke koje su stajale ispred kioska sa brzom hranom govoreci im da su crncuge, kurve i ostalo i da se gube iz njene zemlje, posle toga su je par puta terali da ode i govorili joj da ih ostavi na miru ali ona se vracala i provocirala ih iznova i iznova sve dok je nisu fizicki napale i srusile na zemlju.Tada im je vikala da je trudna iako nije bila...mediji su lukavo objavili samo par sekundi fizickog obracuna gde se cuje zapomaganje narkomanke koja vice da je trudna dok je devojke udaraju...senzacionalna vest-trudnica pretucena na ulici u torontu od strane 3 devojke (2 crne), istina ufiksana narkomanka provocirala i vredjala decu dok ih nije naterala da reaguju agresivno, ishod troje dece u zatvoru zbog pogresne reakcije na nenormalnu osobu...koja je uzgred prosla sa par modrica.
Ovo je normalna pojava, u nedostatku pravih vesti mediji senzacionalisu svaku glupost i nije cudo da ljudi koji bi negde ispali heroji zavrse tuzeni za ogromne odstete jer su nekom spasli zivot, niko vas nece osuditi ako ne reagujete ali ako pogresno reagujete e to je vec druga stvar...ili ako neko pomisli da ste pogresno reagovali.Ovo je definitivno za svaku osudu, nazalost tako je kako je.
Iako su retke, lose stvari se desavaju na ulici, u prevozu,
ima dosta "cudnih" na ulicama velikih gradova, tako da ako nesto krene samo se sklonite sto dalje...toliko smo svi naucili za zivota.
Geto
Za nekog od samog starta funkcionise savrseno, znas s kim imas posla, lakse nadjes stan mozda i posao, ljudi te razumeju ( ne samo jezicki) jer poticete sa istih prostora, mozda nadjes i nove prijatelje (ili ako si baksuz suprotno).
Za nekog nije opcija jer je suvise strcao i tamo u istomisljenickoj zajednici svojim razlicitim misljenjem.
Zasto bih ja morala u crkvu? Sta koga briga sta danas kuvam-koliko zaradjujem-gde radim-sto necu da odem do mike-pomognem peri, kako vaspitavam decu, sta mislim o srpskoj politici-politicarima-kosovu itd...nije opcija da se iznova uvalis u drugu verziju onoga od cega pokusavas da pobegnes zadnjih xx godina ako je to ikada moguce.
Ostavicu na tome, za nekoga super, za nekoga nije opcija.
Ovaj blog je moderisan, hvala svima na korisnim informacijama.
....................................................................................................................................
Prva razlika koja mi je upala u oci je da kada sam ja pricala o tome ko sam i sta sam kanadjanima sebe sam predstavljala kao osobu koja je nedavno dosla i koja je "moje bivse zanimanje", oni nisu, oni su se predstavljali kao pera peric iz te i te provincije koji trenutno radi taj i taj posao...shvatila sam da sam ja navikla da mi se neko predstavlja kao inzenjer ili pedagog, frizer ili doktor a da su oni navikli da se predstavljaju kao osoba koja trenutno radi neki posao...zato sto promene gomilu poslova i zato sto im visoko obrazovanje nije toliko bitno ukoliko mogu sasvim pristojno da zarade i bez njega.
Posao je nesto sto radis, a ne nesto sto jesi.
Zasto se nas i kanadski nacin razmisljanja razlikuju kao nebo i zemlja...zasto je ljudima lakse da ostanu u drustvu sebi slicnih koji ih razumeju...sta je normalno?
Pored prvog kulturnog soka koji ce vas drzati svega par meseci do godinu dana, postoji nesto sto bih nazvala produzeni kulturni sok, mimoilazenje razumevanja i nacina razmisljanja ljudi odraslih u razlicitim okolnostima i sredinama, koje ce vam s vremena na vreme , hteli ne hteli, praviti probleme...
Sale
Ponekad situacije koje bi trebalo da budu bezazlene mozda cak i komicne ispadnu skaradne i strasne...Pre neki dan u firmi je bio bozicni potluck (svedski sto gde svi donose poneko jelo), ja sam naravno napravila gomilu kolaca i poslala muza da se hvali...sve je bilo super dok na pohvale koleginica kako mu je zena puna podrske nije odgovorio "pa mora da bude ako ne misli da dobije batine u subotu...", ne znam koji ga je djavo terao da se tako glupo nasali, to bi naravno proslo uz osmehe u nekoj "muskoj" firmi u srbiji sa ljudima sa kojima je godinama radio ali ovde medju ustirkanim kanadskim zenama dobio je prenerazene poglede i nevericu, kada im je objasnio da se samo sali bilo je jos gore, pa zasto bi se neko salio sa time, boze moj pa to je abuse...dosao je kuci sav pokunjen i tuzan.
Nedelju dana posle toga zalim se drugarici u Vinipegu kako njegov smisao za humor samo pravi probleme u Kanadi, na sta mi ona kaze da je prosla jos gore.NJen muz je pao i udario ruku koja je poplavela, bilo je leto i na poslu su ga odmah pitali sta se desilo na sta se on nasalio da mu je zena "vatrena" pa ga je udarila...sat vremena kasnije njegov sef je zvao moju drugaricu da je pita da li ima problema u braku i da li im je potreban bracni savetnik...u neverici nazvala je muza i rekla mu da nije normalan ...
Naravoucenije: Kanadjani ne shvataju "nase" sale na nacin na koji mi to ocekujemo, jer imaju totalno drugaciji mentalni sklop i zivotno iskustvo, sve sto im stranac kaze uzimaju sa rezervom i dozom neverice dok vas ne upoznaju bolje, ako bas morate da se salite drzite se vremena i sporta, to su bezbedne teme.
Ponekad su naivni kao mala deca (za moje pojmove) jer nisu imali skolu paranoje i krize koju smo mi prosli, i ne pokusavajte da im prevodite viceve sa mujom i hasom :)) totalno ih nece skapirati bez poduze istorijske lekcije a mozda ni onda :))))
Odnosi u porodici, podizanje dece
Ovo je najpipavija tema u okruzenju. Tipicna kanadska porodica je demokratska -umilan glasic "sine molim te nemoj to radis", tipicna imigrantska porodica je autokratska gromoglasno " jel cujes ti sta ti govorim, ostavi to smesta INACE...", a tek batine koje smo svi dobijali kao klinci necu ni da spominjem.
Ako dodjete u situaciju da sa nekim razgovarate na ove teme, lazite. Sazaljivo klimajte glavom na njegove zalbe i drzite se tvrdnje da je vase dete savrseno i da ne znate kako se to desilo. Nikako ne delite savete, ali budite otvoreni da primite koji.
Novac i licna svojina
Je u celoj severnoj americi bitna tema, ako ne i najbitnija. Iako ne svi, vecina ljudi gleda stvari kroz prizmu primanja i finansijskih mogucnosti.
Ako pokusate nekom da objasnite da vam kreditna istorija zapravo nije najbitnija stvar u zivotu, ljudi ce biti zgranuti...ali kako ces kupiti kola i kucu i stvari bez kreditne istorije? Sto je naravno istina...
Ovde je normalno da muz i zena imaju svako svoja primanja i odnose se kao cimeri kada je placanje racuna i hrane u pitanju cak iako imaju cetvoro zajednicke dece, ovde je normalno da zena koja se razvela i ima primanja placa alimentaciju muzu koji ne radi, ovde je normalno da kada odete sa drugom na pice svako placa svoje, ovde je normalno da kada vas koleginica pozove u kafe na njen rodjendan vi platite svoju hranu i pice, ovde je normalno da vam se kanadjanin koji dobro zaradjuje a placa 80 dolara mesecno osiguranje za divna nova kola zali na cenu ne znajuci da kao imigrant vi placate 240 do 400 za vas desetogodisnji second hand krs...ovde je normalno da zena od 50 ima decka od 30 koji joj se uvalio na gajbu i nece da placa deo kirije i zbog toga se ona zali dragoj saveti u novinama kako je on iskoristava,ovde je normalno da deca koja zele da studiraju uzimaju kredit od banke i sama sebe finansiraju iako su im roditelji sasvim ok finansijski potkovani,s tacke gledista roditelja te pare pripadaju njima a deca treba tek da zarade svoje...da ne duzim, ljudi su ovde prilicno osetljivi na neke stvari na koje ja nisam jer nikad nismo imali dovoljno novca da bi oko toga pravili problem.
(Prva stvar koja se primi medju emigrantima je visina primanja i pokazivanje ko koliko moze da kupi.)
Ja bih vrlo rado platila nekom kafu ili pice, nikakav problem, ja bih vrlo rado podelila sa nekim svoj kolac ili rucak...ali nije svuda tako.
Velika kolicina novca u opticaju i kapitalisticki, potrosacki nacin zivota stvaraju neke nove odnose medju ljudima i unutar porodica ,kada je novac u pitanju, na koje dosad nismo nailazili, ili koji nam se cine suludim.
Robert Half je regruterska firma koja je osmislila niz smesnih video klipova o kanadskoj radnoj etici :) sledeci pasus...
Radna etika
Sve pod konac i po ps-u, vazi naravno samo u nekim firmama. Gde god ima ljudi ima i losih sefova, propusta nebrige i ostalog...generalno politika radnog mesta je sledeca, sto manje licnog zivota (iskljuci telefon, ne citaj postu i facebook cak ni za vreme svoje pauze za rucak), sto manje kolega na facebooku ako nisi stvarno ali stvarno dobar sa njima, sto manje prijateljskih "razgovora" i odnosa sa sefovima. Sa moje tacke tacke gledista ovde je raditi isto kao i tamo samo sto ste malo ljubaznije tretirani i mnogo bolje placeni, iako ce neki imati tu srecu da rade sa divnim ljudima i sa super sefovima, nije uvek tako i treba se zastititi i drzati svoj licni zivot po strani, to je neka vrsta profesionalizma.
Imate licne dane, ako treba dete da vodite kod lekara ili da popravite kola, niko vam nece uzeti za zlo da iskoristite svoja prava samo ne idite u detalje i ne budite preterano iskreni i otvoreni.
Ne govorite pred kolegama lose o ljudima sa kojima radite, ako vam neko govori nesto lose prekinite ga i recite da vi niste stekli takav utisak ili da to nije vas problem. Ako vas sef pita nesto o kolegi odgovorite najiskrenije sto mozete, ali bez opanjkavanja cak i da je kolega stvarno katastrofa, ovde se svaki sluzbeni razgovor sa nadredjenim bilo da se on obraca vama ili vi njemu pakuje u celofan sa sve masnicom, zbog neceg sto se zovu prava radnika i ljudska prava, rasizam, diskriminacija i netolerancija nisu dozvoljeni (sto ne znaci da ih nema).
Kontrolisite svoju reakciju na stres i neprijatne situacije koliko god mozete, i ne zalite se kolegama.U nekim firmama svakog meseca ili 3 meseca vi i vase kolege i vas sef dobijate upitnik o "zadovoljstvu na poslu", budite objektivni koliko god je to moguce. Poslovi se lako menjaju, izgubiti posao je tesko ali ovde nije smak sveta, jednog momenta cete to prihvatiti.Posao je samo ono sto morate da radite da biste radili ono sto volite.
Zivot u velikom gradu
Na moju veliku zalost nosi posebne probleme, ponekad je tesko drzati se po strani kada je neka nepravda u pitanju ali pokusajte.Nikada do kraja ne znate o cemu se radi i ko je u pravu.
Pre par nedelja 3 devojcice, tinejdzerke su uhapsene i sudice im se jer su fizicki napale zenu na ulici. Mediji su od youtube videa napravili senzaciju na sledeci nacin, isekli su kompletan prvi deo snimka gde se vidi kako polunormalna narkomanka vredja devojke koje su stajale ispred kioska sa brzom hranom govoreci im da su crncuge, kurve i ostalo i da se gube iz njene zemlje, posle toga su je par puta terali da ode i govorili joj da ih ostavi na miru ali ona se vracala i provocirala ih iznova i iznova sve dok je nisu fizicki napale i srusile na zemlju.Tada im je vikala da je trudna iako nije bila...mediji su lukavo objavili samo par sekundi fizickog obracuna gde se cuje zapomaganje narkomanke koja vice da je trudna dok je devojke udaraju...senzacionalna vest-trudnica pretucena na ulici u torontu od strane 3 devojke (2 crne), istina ufiksana narkomanka provocirala i vredjala decu dok ih nije naterala da reaguju agresivno, ishod troje dece u zatvoru zbog pogresne reakcije na nenormalnu osobu...koja je uzgred prosla sa par modrica.
Ovo je normalna pojava, u nedostatku pravih vesti mediji senzacionalisu svaku glupost i nije cudo da ljudi koji bi negde ispali heroji zavrse tuzeni za ogromne odstete jer su nekom spasli zivot, niko vas nece osuditi ako ne reagujete ali ako pogresno reagujete e to je vec druga stvar...ili ako neko pomisli da ste pogresno reagovali.Ovo je definitivno za svaku osudu, nazalost tako je kako je.
Iako su retke, lose stvari se desavaju na ulici, u prevozu,
ima dosta "cudnih" na ulicama velikih gradova, tako da ako nesto krene samo se sklonite sto dalje...toliko smo svi naucili za zivota.
Geto
Za nekog od samog starta funkcionise savrseno, znas s kim imas posla, lakse nadjes stan mozda i posao, ljudi te razumeju ( ne samo jezicki) jer poticete sa istih prostora, mozda nadjes i nove prijatelje (ili ako si baksuz suprotno).
Za nekog nije opcija jer je suvise strcao i tamo u istomisljenickoj zajednici svojim razlicitim misljenjem.
Zasto bih ja morala u crkvu? Sta koga briga sta danas kuvam-koliko zaradjujem-gde radim-sto necu da odem do mike-pomognem peri, kako vaspitavam decu, sta mislim o srpskoj politici-politicarima-kosovu itd...nije opcija da se iznova uvalis u drugu verziju onoga od cega pokusavas da pobegnes zadnjih xx godina ako je to ikada moguce.
Ostavicu na tome, za nekoga super, za nekoga nije opcija.
Subscribe to:
Posts (Atom)